Pandemonijum

Danas mi je "slobodan" dan... Posvetih se detetu, prvom danu nove školske godine i kolačima, jer treba  slatko da počne, stan uglancala, par stvari u vezi sa poslom završila... A kao vrlo aktivni korisnik društvenih mreža i interneta generalno, pomislih kako bi bilo dobro da napišem nešto na svom/ovom blogu.

I taman kada sam skuvala kafu, pripremila dovoljan broj cigareta, shvatih da ne mogu da pronađem pravu reč kojom bih počela. Kao ni temu. Shvatih da sam ostala bez TEKSTA! JA - gotovo nemoguća pojava.

Prelivaju gluposti ovu državu. Puni su mediji naslova. Mnogo je komentara i čuđenja.

Mogla sam o bebi i Željku Mitroviću, o navlačenju (mosta preko reke), istorijskom pomirenju Srbije i Mađarske, o raznim Labanima, izboru članova Saveta fakulteta, oduzetim polovnim udžbenicima i revnosnoj komunalnoj policiji, o hitnoj intervenciji Palme i njegovom deljenju milostinje lažne...

Mogla sam i o štrajku prosvetnih radnika, o radnicima Goše, o listama čekanja, zdravstvenim knjižicama i brojevima za iste, sve brojnijim apelima za pomoć oboleloj deci, beogradskim izborima, suši, Zakonu o poljoprivrednom zemljištu (već pisah)...

Mogla sam i o visokim temperaturama, obećanjima o povećanju minimalca, o zdravstvenom stanju Ratka Mladića, pregovorima u Briselu na temu Kosova, o raskopanom gradu i lošoj navigaciji, o poskupljenju struje, bar o uginulom lemingu...

Mogla sam i o letu, kupanju, vozikanju po Vojvodini, (h)urmašicama (koje sam prvi put pravila)...

Mogla sam...

Ali ovo ovde je pandemonijum (ipak nađoh reč)!

Ovde je sve obesmišljeno, reči su izlizane, a većina ljudi je potrošena. Ovde svaka iskra utihne, ovde je Srbija!



 

ALIstvarnost i paradajz iz Albanije

Zemlje ima, ALI zakon... Volje ima, ALI uredba... Ideja postoji, ALI propisi... To su temelji na kojima počiva ekonomija Srbije iliti naša ALIstvarnost.

Suština je da se svaki problem ovde rešava stvaranjem novog, poznatije kao skretanje pažnje javnosti sa realnih na izmišljene, instant stvorene.

Ovog leta Srbija je „dobila“ novog predsednika i novu vladu/e (u zavisnosti od učinka znaće se sa koliko će vlada ova godina biti okončana). Međutim, sa novoimenovanim institucijama nisu rešeni stari problemi, a vremena je sve manje, ALI...

Mi i dalje jedemo paradajz iz Albanije, jagode iz Turske, pasulj iz Kine... I to u Vojvodini gde, figurativno rečeno, kada u zemlju ubodeš dugme kaput izraste.

Naime, bliži se 1.septembar. Potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) naša zemlja se obavezala da će od tog datuma biti omogućeno stranim državljanima i firmama da kupuju zemlju (i sve druge nepokretnosti) pod jednakim uslovima kao i građani Srbije.

U januaru ove godine, pre šest meseci, ministar poljoprivrede Branislav Nedimović rekao je da država ima rešenje za prodaju zemlje strancima i da je još ostalo da se definišu rokovi, odnosno koliko će neko morati da ima prebivalište ili registrovanu firmu u Srbiji. Tada je objasnio da ti rokovi neće biti kraći od pet, a ni duži od 10 godina, dodajući da očekuje da neće biti problema, već naprotiv, da će takva rešenja ići u korist domaćim proizvođačima.

Kako je rekao, Srbija će uvesti određena ograničenja u skladu sa evropskim tekovinama i da su to uradile Slovenija, Slovačka i Mađarska.

ALI, ni pola godine kasnije javnosti nije objašnjeno, u vidu zakona/propisa/izmene Ustava/ uredbe, na šta je ministar mislio, kako će realizovati rečeno kao i kakvu će korist imati domaći proizvođači.

Srbija i dalje nema ozbiljnu strategiju u vezi sa poljoprivredom. Postoje pokušaji, subvencije, olakšice za poljoprivrednike, ALI i loše tržište, burazerska agrarna politika koja omogućava „velikim gazdama“ da dođu do kvalitetne zemlje dok „sitnim“ paorima ostaju tek jalovi pašnjaci.

Stručnjaci međutim napominju da će novi propisi doći kasno i da se posle 1. septembra ništa epohalno neće dogoditi, jer je veliki deo oranica već završio u rukama stranaca. Dosadašnja ograničenja strani državljani, iz EU ili bilo koje treće zemlje sveta, zaobilazili su jednostavnim osnivanjem firme (d. o. o.) i bez ikakvih problema kupovali poljoprivredno zemljište u Srbiji ili kupovinom domaćih poljoprivrednih preduzeća dobijali i zemlju koja je bila u vlasništvu predmeta kupovine.

Primer tome je Irska kompanija “Baltic property investment limited” koja je kupovinom više preduzeća u Bačkoj došla u posed oko 13.000 hektara obradivog zemljišta. Između ostalog, postali su vlasnici gazdinstava “Vojvodina” iz Bačkog Brestovca, “Miletić“ iz Srpskog Miletića i “Ratkovo  “ iz istoimenog sela.

Uz ovaj, otvoren je problem i nacionalizovane zemlje.

Prema podacima nadležnih oko 113.000 hektara zemlje naslednici čekaju da im se vrati. Kako su naveli iz Agencije za restituciju vraćeno je tek oko 19 odsto od ukupno potraživanog.

I tu postoji ALI. Ono se ogleda i u nedostatku komunikacije dve državne institucije, tvrde u Agenciji. Njih i Uprave za poljoprivredno zemljište (?!).

Takođe, vraćanje zemljišta otežano je, jer je Uprava za poljoprivredno zemljište dala trajni nalog da se na svako rešenje Agencije o vraćanju zemlje - podnosi žalba.

Država u svom vlasništvu oko 830.000 hektara, pa ovih 113.000 ne bi bio veliki udarac na državnu kasu, ALI se postavlja pitanje zašto se zaista koči sprovođenje odluke i ne poštuje Zakon o restituciji.

Eh, da je to jedini zakon koji se ne poštuje, pa da se oko njega jedino „divanimo“. Uz sabotiranje postojećih, država je donela i nekoliko vrlo loših i to u poslednjih dve godine. Jedan od njih je Zakon o zemljištu iz 2015.

Mogla bih tako na još minimum pet stranica, ALI se plašim da pisanju o lošoj politici nema kraja.

I dok država ne reši vrlo ozbiljne probleme u poljoprivredi i dok ne definiše agrarnu politiku, građani će i dalje kupovati voće i povće koje stiže kontejnerima.

MoraMO da radiTE, jer biće kako ON kaže...

Funkcionerka SNS-a Marija Obradović kazala je danas posle svevelikog sastanka u toj partiji da, iako je bilo različitih stavova u dijalogu Aleksandra Vučića i poslanika, svih 100 predstavnika građana u republičkom parlamentu, jednoglasno je podržalo njegov predlog.

Marija Obradović je navela i da će do četvrtka biti nastavljeni razgovori sa koalicionim partnerima na tu temu da bi se videlo da li će biti dovoljno poslanika koji će podržati izbor Ane Brnabić.

-Ukoliko toga ne bude bilo, idemo na nove izbore. Niko od nas nije oduševljen time ali jednostavno ne možemo neke stvari uraditi na silu - rekla je ona i doda
la da je je podela ministarstva u drugom planu.

Kako je kazala, Vučić je na sastanku insistirao na tome da SPS učestvuje u Vladi i da Vlada ne bude sastavljena samo od liste "Aleksandar Vučić - Srbija pobedjuje".

Primer demokratije: dođeš, kažeš, saslušaju te i napravite kompromis. Pa bravo!

Sve to gotovo evropski zvuči, samo što nije.

Vučić više voli teatar, lični, nego vode da pije. Drama mu je omiljeni žanr, prebacivanje odgovornosti i pretvaranje u žrtvu u tren oka je veština koju je dobro navežbao. Decenija aktivnog rada mora biti nagrađena, bar aplauzom.

Evo udeliću mu jedan sitni, jer veći ne mogu, dlanovi će mi utrnuti.

Ta prividna demokratija koju širi poprimila je epidemijske razmere. Nedelju dana mantraju o mandataru vlade. Te ista ima, te nema većinu, te će pitati, te će razgovarati, pa će saslušati, pa će rešiti šta je u interesu države i građana....

Čovek vođa, lider takoreći. Čovek koji uvažava stavove i različitosti, ali ipak nije.

Vučić je ozbiljan diktator, ali u rukavicama. Nešto poput „Ubice mekog srca“.

Predlog Brnabić za mandatara je sličan izboru ovce za gozbu pred seosku slavu.

Vučić je rešio da zadovolji sve „evropske standarde“ – prva žena, prva gej osoba na čelu Vlade Srbije. To je težak udarac konzervativnim predstavnicima vlasti i desničarima u odelima. Ali evropski partneri u tom potezu čitaju spremnost Srbije da se prilagodi traženim EU standardima.

Zatim, on je tu odluku mesecima vagao, razmatrao – znači nije šarlatan, studiozno prilazi problemu.

Sledeće je da se sa koalicionim partnerima oko svega dogovara, čak i opoziciju na konsultacije poziva – ozbiljan političar, e samo što nije.
Napravio je sebi dovoljno prostora da može i vanredne parlamentarne izbore da raspiše, a sve pod izgovorom kako nije mogao da postigne konsenzus oko najvažnijeg pitanja za budućnost Srbije.

Drži sve karte u rukama, a daje priliku za potez suprotnoj strani koja igra bez ijednog aduta.

Vučić je vođa kampanja, čovek „misterija“, velikomučenik narodski. Vučić je opasna zver koja strahom vlada.

Biće onako kako je rekao, a sve ove televizijske nastupe njegov tim za arhivu sakuplja.

Predsednik države ovakvim postupcima šalje jasnu i nedvosmislenu poruku – iako nije više premijer, moraće svaki ministar lično njemu da podnosi izveštaj. Novi predsednik Vlade Srbije biće onaj kojeg on imenuje, jer većina nema prava da sumnjam u izbore svog kapetana.

Takođe, i izbore može da raspiše kada bude baš on hteo. Da li sada ako proceni da mu se ne sviđa raspored, a nije još preuzeo u punom obliku državničke obaveze, ili će pak pred kraj godine, čisto da 2018. započne onako kako jedino zna – u kampanji.

Brnabić, Miki Maus ili Meri Popins su tek likovi koji su zamenjivi i koje bi mogao optužiti za slab rad vlade i loše rezultate. Posebno imajući u vidu činjenicu da niko ne zna – brže, bolje, jače od njega....

I za kraj moraMO da radiTE, jer biće kako ON kaže...

Depresivna fontana

Čudo neviđeno, gotovo najveće u Evropi, raspevana fontana na Slaviji, terapiju je pružala čitava četiri dana.

Nije precizno utvrđeno koliko je ljudi u tom periodu imalo koristi od laganih nota i boja milih oku ljudskom.

Ali,  zabeležen je broj obolelih od depresije.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije od ove godine, procena je da od depresije u Srbiji pate 419.302 osobe, odnosno pet odsto populacije, što je više od svetskog proseka koji iznosi 4,4 odsto. Plastično to znači da svaka 20. (slovima: dvadeseta) osoba u Srbiji pati od depresije.

Fontana, čija izgradnja je koštala građane Srbije 1,8 miliona evra puštena je u rad 06. juna, a samo četiri dana kasnije počela je da „curi“.

Podsećanja radi, nadležni su u toku izgradnje same morali da menjaju projekat, jer su ustanovljene mane – raspršivanje vode po kolovozu, što bi ometalo učesnike najveće saobraćajnice u Beogradu. Jedan od problema bila je i sama strukturu kolovoza koji nije predviđen za planiranu količinu vode i postojanje preko 400 reflektora i sličnih električnih dodataka. Kažu nadležni da je, nakon uočenih anomalija, sve rešeno i da ne postoji opasnost po ljudske živote.

Pa, da li je?!

Trenutno ne znam da li me hvata depresija zbog uloženog novca na investiciju bez koje su građani mogli ili zbog činjenice da je bezmalo dva miliona evra moglo biti potrošeno baš na lečenje gore pomenute bolesti.

U Srbiji ljudi od depresije oboljevaju nakon traumatičnih događaja poput gubitka posla, bolesti - lične ili člana porodice i, na koncu, nemogućnosti da se zaposle. Svi razlozi su u vezi sa nedostatkom novca.

Depresija se, pak, leči, kažu stručnjaci, i uz muziku, boje i socijalnim angažovanjem.

Te me na zaključak navodi ovaj potez beogradske vlasti, da im je cilj bio da ozdrave naciju, ali, eto, propusti se dešavaju čak i kada je u pitanju 1,8 miliona evra.

Decu ćemo i dalje lečiti SMS-om, Banaćani neće još skoro imati pijaću vodu, kiše koje će padati više od šest sati ugrožavaće vojvođanska sela, jer neće biti zaštitnih ograda, posađenih stabala koji će sprečavati spiranje Deliblatske peščare, građani će raditi za 25.000 dinara i teško moći da nahrane porodice....

Ako i kada poprave to „curenje“ na beogradskoj atrakciji, jedino nam preostaje da se zaputimo tamo i uz buku motornih vozila, a uz šarenilo reflektora, zaboravimo da su stomaci prazni, deca bolesna, penzioneri žive od obećanih povišica, a mladi pakuju kofere.

I možda bi se ozbiljnije potresla da znam i verujem da je ovo poslednja glupost koju je vlast u Srbiji odobrila/stvorila/podržala.

Najnovije otkriće kojeg se plaši vlast – upotreba sivih ćelija

Građani sedamnaest gradova u Srbiji od ponedeljka šetaju ulicama i iskazuju nezadovoljstvo zbog rezultata na predsedničkim izborima održanih dan ranije.

To je demokratija.

Međutim, demokratija u Srbiji ogleda se i kroz pokušaje da se banalizuju motivi bunta, etiketiraju nezadovoljni, opet kao strani plaćenici i domaći izdajnici. A najvažnije od svega je pokušaj da se demonstracije prikažu kao izrežirani protesti iza kojih se krija opozicija koja je loše prošla u trci za prvog čoveka države.

Britka pera novinara istraživača otkrili su da je Soroš ponovo slao čekove, doduše nije poznato ko ih je unovčio od nezadovoljnih. Državna javna kuća, RTS, unajmila je sociologa da oceni proteste, te se ovaj ozbiljno pozabavio motivima i ukazao da su isti nejasni ili nedovoljno precizni (?!). U priču su uvučeni i ljudi iz najbližeg okruženja kriminalaca, a čeka se i na otkriće da u skupovima učestvuju i sami navijači/ huligani.

I to nije sve.

Vlast se toliko trudi da masu na ulicama predstavi kao gomilu dokoličara, te je angažovala sve poznate hvalospevače aktuelnog premijera i taze izabranog šefa države.

Naravno ni poruka prekora demonstrantima nije izostala iz inostranstva – naravno, iz Rusije. Pa sada da li je inostranstvo, hm...

Vlastoljubci jedan po jedan drže slovo. Upozoravaju da se spomenici kulture moraju čuvati, a ne šarati. Da su protesti OK, sve dok se ne biju na ulicama. Da ovim skupovima država šalje poruku kojom uvažava nezadovoljstvo, ali očekuje i da se isto tako poštuje volja „većine“. Opozicija je nezadovoljna pa pokušava kroz grlo studenata i nezadovoljnih građana da pošalje političku poruku...

Ima takvih poruka u režimskim medijima pregršt. I koliko god se trude da pokažu da ih protesti ne plaše vlast se ozbiljno zdala u podmetanje klipova i spinovanje poruka/zahteva građana.

No, ono što nije do kraja istraženo i što do sada nisam videla kao polaznu tačku novinara jeste struktura građana na ulici.

Pod strukturom smatram starosnu dob učesnika u protestima, interesuje me i koliko je mladih glasalo za Aleksandra Vučića, a koliko penzionera.

Naime, činjenice i podaci Republičkog zavoda za statistiku kažu da je Srbija država sa starim stanovništvom. Kažu da penzioneri prednjače, ima ih oko 1,7 miliona. Podaci kažu i da je preko 300.000 mladih napustilo državu, da dece ima manje nego penzionera.

Kada se to sve zbroji, disciplinovani penzioneri su izabrali predsednika države, mladi, kojih je manje od gore pomenutih, nisu imali baš neku šansu u toj bitci.

Zato molim javnost da uvaži napore mladih koji su pokazali da imaju svest, da koriste mozak i ne pristaju na floskulu da je jedino politička partija ta koja misli za/umesto tebe.

Danas je jedan RADNIK prekinuo ropstvo! Danas Srbija treba da se stidi!

U Srbiji je gotovo 70 odsto zaposlenih nekada bilo u štrajku! Poslednjih šest godina protesti nezadovoljnih radnika su radikalizovani, te se isti sve češće odlučuju na štajkove glađu i neretko žeđu.

Retko koja država pamti da radnik oduzme sebi život na radnom mestu. Retko koja država sebi dozvoli da joj se radnici sakate.

Srbija je to dozvolila! I Srbija se ne stidi! I Srbija ćuti!

Radnici u krajnjem očaju kroz štrajk skreću pažnju na svoje loše ekonomsko stanje. Razlozi za takav vid bunta uglavnom su isti: neisplaćene zarade, nepovezani radni staž ili neimanje overene zdravstvene knjižice... I tako godinama.

Neću nabrajati sve štrajkove i razloge za iste, neću razlagati koje su manjkavosti socijalnog programa, neću ni pisati o sindikatima...

Danas je premijer Srbije Aleksandar Vučić izjavio da će ove godine sigurno biti povećanja plata i penzija i da će do kraja 2017. prosečna plata u Srbiji biti 440 evra. To, naravno, važi za javni sektor iliti državne firme.

Ali nije rekao kako će država zaštiti građane koje je “prodala” zajedno sa fabrikama u Srbiji. Nije rekao, doduše, ni da ti radnici nisu briga vlasti, već isključivo i jedino privatnika koji je pazario određeni proizvodni pogon ili otvorio novi.

Hvale se ministri, državni sekretari i oci lokalnih samouprava novim radnim mestima, a zaboravljaju “stare” gotovo juče prepuštene vlasnicima stranog kapitala.

Danas je jedan ČOVEK sebi oduzeo život! Danas je jedan RADNIK prekinuo ropstvo! Danas  Srbija treba da se stidi!

Podsetiću vas da je i da je svojevremeno štrajku glađu pribegao i lično odlazeći predsednik države Tomislav Nikolić. Ne, ne, nije on zbog neisplaćenih zarada iskazivao nezadovoljstvo.
Nikolić je u aprilu 2011. objavio da je stupio u štrajk glađu koji neće prekinuti dok se ne raspišu vanredni izbori. Kako je tada rekao, to je „njegov poslednji način borbe za bolju Srbiju“.

Dok je bio u štrajku sve oči javnosti (mediji) pratili su koliko mu srce udara u minuti. Pratili i kada će pristati da uzme kap vode.

Nakon osam dana Nikolić je, u bolnici, okončao štrajk glađu. A po izlasku iz bolnice otišao do Saborne crkve, prisustvovao liturgiji, a zatim se pričestio i pojeo uskršnje jaje.

I desili se izbori, godinu kasnije. Štrajkač postade predsednik. A Srbija nije postala bolja.

Novi štajkovi i nove gladi.

Invalidi rada nekoliko godina kasnije su zbog sve težeg zdravstvenog stanja, bili primorani da okončaju protest gladovanjem, koji je neprekidno trajao punih 50 dana.
Invalidi su tada saopštili da će protest nastaviti na radnim mestima, u fabričkoj hali, iako im je direktor fabrike najavio da će morati što pre da odu iz nje, jer novi gazda treba da dođe u posetu.

Njih mediji nisu svakodnevno obilazili.

I da zaključim informacijom da je Srbija na 86. mestu (od 157) liste zemalja u kojima žive sretni ljudi. Manje sretni su stanovnici Madagaskara, Tanzanije, Liberije, Gvineje, Ruande, Benina, Toga, Sirije i Burundija.

Iskreno, Srbija je zauzela visoku poziciju na listi sretnih.

Moje PRAVO je da jedem pihtije, a IZBOR da ih ne volim

Ustav Republike Srbije kaže: Ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno se primenjuju.
Jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava.

Najviši pravni akt države sadrži i član koji definiše i položaj crkve i verskih zajednica.
„Crkve i verske zajednice su ravnopravne i slobodne da samostalno uređuju svoju unutrašnju organizaciju, verske poslove, da javno vrše verske obrede, da osnivaju verske škole, socijalne i dobrotvorne ustanove i da njima upravljaju, u skladu sa zakonom.“

Iz ovih redova zaključujem da je Srbija sekularna država koja duboko poštuje lične izbore, baštini demokratiju na najfiniji način ne ograničavajući čoveku slobodu mišljenja.

U stvarnosti nije tako.
Iako se deklarišemo, po Ustavu kao sekularna država, situacija na terenu je potpuno drugačija.

Čelnicima Srpske pravoslavne crkve omogućeno je da ostvaruju pune slobode. Da uređuju sve sem svoje unutrašnje organizacije . Da vrše javne obrede i kada za to vreme nije.

S druge strane, meni je, pak, ostvarivanje pune slobode onemogućeno. I to direktno od strane Države koja ćuti i dozvoljava da me Crkva, koja je od nje, navodno, odvojena, sputava i ograničava u mom pravu da jedem ono što želim i mogu da priuštim.

Ovo društvo se deklariše i kao tolerantno. Pa, sa tim u vezi, prihvata opomene crkvenih službenika i njihovih prekora. Tu se postavlja pitanje: Ko će njih da ukori jer urušavaju ustavni poredak i gaze po svemu napisanom u najznačajnijem dokumentu države?

Zabrana pihtijade, kobasicijade, a zatim i festivala posvećenog kulenu predstavlja direktan atak Crkve na slobodu izražavanja. 

Srbija zabranom manifestacije brani post u Srba. Ali, Srbija je dom i onima koji nisu Srbi, koji nisu pravoslavci, koji u svom verskom ili ateističkom verovanju nemaju post. Ili ga nemaju u isto vreme kad i pravoslavci. I šta sada?

Ko će da brani moje pravo da uživam u specijalitetima regije koju bi trebala da krasi različitost i tolerancija?

Ko će da zaštiti moju slobodu kretanja od pretnji Crkve da će me po Turiji pratiti „mrtvačkim zvonima“, kao i sve koji se o zabranu budu oglušili?

SPC PRETI! I taj termin je u Ustavu obrađen, ali ne i primenjiv, naprotiv, pretnje je Država odobrila!

Šta je sa pravima proizvođača gore pomenutih proizvoda, koji od prodaje istih decu hrane ?

Ustav je, ponovo dokazano, tek parče papira na koji se pozivaju pojedini kada je potrebno odbraniti sulude ideje koje nisu demokratska tekovina.

Država mora da stane u odbranu prava građana. Crkvu mora da distancira  iz dnevnih aktivnosti. Crkvenočelnike da tretira po Ustavu, a ne ličnim osećanjima.

Crkva da se veri okrene, a ne paganstvu kojim miri vernike i svoju organizaciju. A država porez na veru da uvede.


*nastavak uskoro