Trivijalne istine i istinske laži

“Pojam trivijalno potiče od latinske reči trivialis, a znači običan. Trivijalno je i nešto što je prazno, isprazno, nebitno, nekvalitetno, banalno… I u matematici koristimo ovu reč. Trivijalno rešenje sistema jednačina je rešenje koje je nula za svaku jednačinu”.

 

Reč “istinski” je prema vrsti pridev koji se može čitati i kao zbiljski ili stvaran. 

 

Ali večeras neću pisati o vrstama reči i njihovom značenju. Pisaću o potrebi svakog od nas da se iza tih pojmova sakrije, da njima “pokrije” svoje strahove, sumnje, neslaganja...

 

U svakodnevnoj komunikaciji sa osobama koje smatramo ili smo osećali bliskim, čujemo pitanja na koja odgovori treba da objasne naša emotivna ili psihička stanja.

• Kako si?
• Dobro, hvala!

Trivijalnost! Ali ne u pitanju, već u odgovoru. U većini slučajeva lažemo osobu koja se interesuje. Najčešće iz straha od sopstvenih reči koje bi možda i voleli da izgovorimo. Retki su ti koji će reći da im neko nedostaje, da su zaljubljeni, da ne mogu da se nose sa činjenicom da nisu deo nečije svakodnevnice, da su možda na prečac doneli neku odluku i da žale zbog iste... Ali će dati vrlo iskren odgovor na pitanje koliko je supa slana, da li je hladno (iako je to subjektivan osećaj) ili otkriti izvor pročitane vesti...

 

Ljudi istinu govore o nebitnim stvarima, a istinski lažu o bitnim. Ljudi se plaše da govore o sebi, jer lakše je reći laž kojom će pokazati svoju “veličinu” i sakriti da su usamljeni, povređeni, da im je neprijatno. 

 

Istinske laži koriste oni kod kojih su emocije u potpunom haosu. Oni koji se grčevito bore za sutra, a od juče se ne rastaju. 

 

I već je izlizana fraza koliko su ljudi neiskreni, a koliko je istina na ceni. Ali realno, istine nema, nigde. Da li zbog lepog kućnog vaspitanja ili pak, potrebe pojedinaca da ne priznaju poraz u emotivnom obračunu, istinske laži su preuzele primat u odnosima, a trivijalne istine su redovne u komunikaciji.

 

I zato pre nego što išta kažete, razmislite. Možda neko zaista, onako zbiljski želi da čuje kako se osećate, nemoj te ga lagati kako bi se zaštitili, jer nemate od čega. I ono što je ključno, bar za mene, nemojte se igrati igre “toplo-hladno”, ne držite ljudi, ne one kojima značite, na ledu. Od pada ostaju modrice, ali i strah koji, baš te koji vas vole, tera od vas.

Lična promocija

“Tokom samog intervjua pokušajte se usredsrediti na želje i potrebe poslodavca, tako da vaši odgovori na postavljena pitanja budu ujedno i moguća rešenja njegovih problema te zadovoljenje njegovih potreba. Odgovarajte iskreno i srdačno, održavajući kontakt očima sa sagovornikom, no nemojte biti prenapadni. Pokušajte svoj stil komunikacije prilagoditi stilu sagovornika”. 

 

Iskreno, da li vam ovo liči na savet kako se ponašati na razgovoru za posao ili tokom seksa?

 

Kontakt očima, rešavanje problema sagovornika i prilagođavanje njegovom stilu. Ovo zvuči kao da treba da držite konce u svojim rukama ili on treba da vas vidi kao osobu bez koje ne može ni da zamisli da sutra ujutru dođe u kancelariju.

 

Opremljena savetima iz različitih izvora otišla sam na nekoliko razgovora... Držala sam kontakt očima, pratila disanje sagovornika i opipavala puls u rečenicama. U par navrata se zapitah za koje radno mesto sam aplicirala, no, brzo sam prelazila na “subjekt” i odbacivala takve sulude pomisli.

Svi ti divani bili su dobri. Ja sam bila zadovoljna ličnom prezentacijom, oni zadovoljni onim što su čuli (bar su to iz učtivosti govorili). Ali... To jedno ALI što meni sreću kvari...

 

Ređale su se izjave: Imate previše energije za nas; Vi ste sjajna i energična osoba i ovo bi za vas bilo degradiranje u poslu; Vaše organizacione sposobnosti su sjajne, samo mi nemamo jasan plan...

 

Da, shvatili ste - ja sam supercool osoba sa izuzetnom energijom i organizacionim sposobnostima, ali ne za ovdašnje kombinate.

 

E onda dobih i ocenu mene od prijatelja - da se predstavljam kao jaka osoba, a u stvari nisam. Eto ti sada... Vođena tom rečenicom, koja mi odzvanja u glavi, pomislih da sam možda ipak trebala u ličnu promociju da ubacim i par činjenica: da se rasplačem na određene scene iz filma “Lesi se vraća kući”, da imam izraženu empatiju, da reagujem intuitivno i imam neodoljivu potrebu za sindikalnim organizovanjem. 

 

Međutim, kako bi me onda poslodavac doživeo. Bojim se kao histeričnu ženu u PMS-u koja voli kučiće i okupljanja po grupama u stilu Kalimera...

 

Do novog intervjua!

 

A vi razmišljajte kako ćete se predstavljati na razgovorima za posao ili nemojte, ako imate rođaka/kuma/tatu/mamu koji će vas angažovati.

Koraci

„Ako ti je teško u životu idi malim koracima, radi sve što moraš malo po malo, korak po korak, ne gledaj u budućnost i ne razmišljaj o njoj, nemoj ni o sutra da razmišljaš“, beše savet. 

 

Ponekad jesam zastala, ali su ti momenti bili sekundu dugački. 

 

Koraci nas definišu. Po koraku prepoznajemo ljude. Iz njega učimo.

 

Postoje trapavi, detinji, nesigurni, lenji, ljubavni, histerični, obični, srditi, samouvereni, opušteni, dolazeći, odlazeći, razigrani, setni, bolni, veseli...

 

Ima tih koraka koliko i ljudi na ovoj planeti. Ti isti prve poglede i korake ne mogu da navežbaju, oni dolaze spontano. To je impuls koji šaljemo.

 

Sa drugim je već nešto sasvim drugo. Za taj smo se pokret pripremili, navežbali koleno, kuk, prste na stopalu.

 

Zauzeli smo pozu kojom ćemo se pokazati svetu, koja treba da obori sa nogu one koji prate naš hod.

Koraci imaju svoju muziku. A kada bi se ugasili svi izvori zvuka ulice bi odzvanjale divnom melodijom.

 

Najzanimljivije mi je da posmatram kada se vrh cipele dodirne sa betonom. Taj kontakt opisuje sve – želju, veru, nadu... a onda se stopalo odigne i opet nosi poruku. Poruku nestajanja, prolaznosti, trenutka...

 

Stalno pravimo korake ne razmišljajući o njima. A tako se uglavnom i sa većinom podrazumevanih stvari ophodimo.

 

Koraci nose emocije, a emocije čoveka čine živim. Ako znamo korak da podelimo, znamo i emociju.

Ali nećemo. Retki su ti koji to žele. Korak treba prilagoditi, ponekad, osobi do vas. Isto je i sa osećanjima.

 

Vremenom naučimo da ni korak ni emociju ne prilagođavamo, ne delimo, ne usporimo/ubrzamo... Postajemo sebični. 

 

Međutim, isto se ponašamo i ako nam ih neko nudi. Ne želimo ih. Osećamo obavezu da moramo prilagoditi sebe tom nekom, previše razmišljamo. Ne uživamo u jedinstvenom poklonu koji dobijamo. Sebični smo... 

 

Taj sebičluk ubija svaku iskru čovečnosti, ono čemu težimo, a od čega najviše bežimo – jednostavnost. I u tom zbiru koraka najviše je onih podeljenih, usamljenih i tužnih.

 

Moji koraci su jednostavni, ja nisam, ali oni jesu...

Težina

U razgovoru sa prijateljicama došla sam do zaključka da su žene uvek spremne da oproste. Mogu obraditi/preraditi izdaju, prevaru, nanetu bol, krađu... Mogu sve to oprostiti.

 

Ali postoji jedna stvar koju ne mogu. Žene ne opraštaju kada ih muškarac ne zaštiti, da li od pobesnelog psa, histeričnog prodavca, miša u kuhinji ili navalentnog šankera. 

 

Iako je 2017. i žene imaju daleko više šanse za opstanak, zarađuju, odgajaju decu, popravljaju automobile, voze autobuse, one ipak trebaju muškarca koji će ih zaštititi.

 

Ne mislim da se tu radi o slabosti, već o osnovnoj ulozi muškarca - da bude zašitnik. 

 

Možda deluje zbunjujuće. Ako ona - žena može da utovari tri kubika uglja, kako ne može da se nosi sa mišem u ostavi? Jednostavno je, stvar je emotivne snage, ne fizičke.

 

Nosim se mišlju da ljubav prestaje kada se žena ne oseća zaštićenom. Kada naiđe na komentar kako je neugodnu situaciju mogla sama rešiti, kako je i zamku za glodare mogla postaviti. 

 

Potrebno je da žena zna da ne mora sve sama, da postoji neko ko će reagovati kada je takva “sitnica” u pitanju. “Velike” stvari se po prirodi moraju rešavati, ako ni zbog kog drugog, moraju zbog dece. 

 

Ali, psa na ulici ne mora oterati sama...

 

Možda je to i mit o prinčevima, kojima nas kljukaju dok smo male. Bio ili ne, žene žele osećaj sigurnosti (zaštite). I odsudstvo istog žene ne praštaju.

 

Možda se tu upetljala i potreba pripadanja, možda....

Uputstvo za upotrebu

Jedan od onih dana. 

 

Ne, nije PMS, mada bi bilo jednostavnije istom pripisati s(r)tanje koje se dešava u lobanji i stomaku. 

 

Pisale su mi poznanice, FB frendice, one stvarne drugarice i sve sa istom željom - da im malo olakšam proces koji preživljavaju. Ja nemam rešenje. Ja sam sarkastična. Moj plan se zasniva na želji da preživim još jedan dan sa što više osmeha, onih najiskrenijih. I čekam, a jako nisam dobra u tome.

 

Ali, znam da se svaka od vas može ujutru pojaviti na ulici sa velikim osmehom, iako je noć preplakala, popila bar tri piva ili naterala sebe da pogleda neku glupu američku komediju.

 

Znam da svaka od vas ima želju da preživi još jedan “onaj” dan.

 

Znam i da svima vama treba, kao i meni, tek trunka nečije najiskrenije pažnje. Znam i da gledate, kao i ja, tupave holivudske filmiće iracionalno se nadajući happy end-u.

 

Znam da nijedna neće priznati koliko joj je teško, posebno kada mladunčad odu u krevet i ostanete same sa sobom. Znam ni da nećete priznati da crtkate cvetiće i plešete same dok su deca u školi.

Nećete priznati ni da maštate. Podelićete, možda, citat nekog pisca i pročitati horoskop, tražeći u njemu ono što će vam biti nada za taj dan. Naravno, horoskop mora biti pozitivan. Ako nije prvi ponuđen takav, pa ima ih bar 8.976.341 na internetu. 

 

Sve je to dozvoljeno i sve je to OK. To je proces zaceljivanja, suočavanja i neophodne patnje.

Niko nam ne da uputstvo za upotrebu - kako preživeti prvi dan škole, prvog momka i sex, prvi dan na poslu. Niko te ne upozori da jedino na sebe možeš da se osloniš i za sebe vežeš.

 

Uglavnom dobiješ lažne savete nesretnih žena koje se kriju iza uloga “velikih majki/kraljica/domaćica”. 

 

I da, u redu je, da se deca sama obuku, spreme užinu, raspreme krevet. Sasvim je u redu, da ti daju prostora. U redu je da kažeš da ne želiš dosadnog prijatelja da slušaš. U redu je reći i da ne volim više. U redu je ostaviti/ biti ostavljen. U redu je i patiti. Samo nemojte druge kriviti, to su lični izbori. I drugi su u redu, sebe popravljajte, ne njih. Nema tog preciznog mehaničara koji će sklopku u vama popraviti. Svi mi nosimo svoj alat i njime baratamo.

 

E sada, drugo je pitanje koliko smo spretni u toj preciznoj robotici. Sasvim sigurno ćemo nešto pogrešno prespojiti. Ja sam, skromno moje zapažanje, vrlo stručna u tim pogrešnim spojevima. Čini mi se da ne raspoznajem boje. 

 

Ne dugujete nikome ništa, tek osnovno potomstvu, koje neće izrasti u dobre osobe, ako ste vi loše. Nemojte se sakrivati iza lažnih cover fotki na FB ili glumiti super sretnu divu. Budite! 

 

Budite sretne, jer imate razloga za to. U vama je. 

 

I pišite, meni, sebi, osobi koju volite. Recite ljudima oko vas kako se osećate, pokažite emocije. Dobro, nemojte preterivati, možda se zabrinu da terapiju niste popili, ali dajte sebe nijansu više. Nije strašno, boli, ali se preživi, ako vam na istu emociju ne odgovore onako kako želite.

 

Moje drage Vi...

 

p.s. uvek imam plan kada/gde noć provesti ili bar koji sat, računajte na to

Godine koje su pojele Srbiju

Oktobar 5.

Na pitanje šta znači ovaj datum građanima, većina njih je odgovorila: Ništa!

Meni to zvuči strašno. Ne mogu da prihvatim amneziju ili selektivna sećanja javnosti, onih koji su bukvalno jedva preživeli devedesete, a koji i dalje iste žive. Ali, kako je jednom prilikom kazala istoričarka Latinka Perović, Srbija tog vremena ne može se objasniti Miloševićem, već se pre Milošević može objasniti Srbijom.

Taj dan, 5.10.2000, meni je značio. Mojim prijateljima, studentima, opoziciji, građanima... onima koji su živeli u bedi uzrokovane tiranijom Slobodana Miloševića i njegovih poslušnika.

2017, on, 5. oktobar, politički je demonizovan i to sa velikim uspehom. Razlozi su mnogobrojni.

Revolt zbog krađe izborne volje i samim rušenjem tadašnjeg sistema, Srbija je dobila šansu, ali je nije u potpunosti iskoristila. Bojim se da za isto nema kapaciteta u narodu.

Prema podacima agencija za istraživanja javnog mnjenja, preko 40 odsto građana smatra da „su jedni zamenili druge“, a isto toliko smatra i da je Srbija počela da propada baš posle tog datuma 2000. godine.

Usudiću se da kažem da do ovog zaključka anketari možda ne bi došli da je bilo lustracije, da su se Aleksandar Vučić, Ivica Dačić i Tomislav Nikolić odrekli onoga što su radili devedesetih godina. Da nije amnestirana Socijalistička partija Srbije i rehabilitovan Milošević.

Verujem da lustracije nije bilo, jer tadašnja opozicija okupljena u Tim pod nazivom „DOS“, nije imala iste motive u borbi protiv Miloševića. Jedni su se borili protiv njegovog nacionalizma, drugi protiv tragova socijalizma, a treći protiv njegove ratne politike.

Zakon o lustraciji donet je 2003. godine za vreme vanrednog stanja u Srbiji, posle ubistva premijera Zorana Đinđića, ali nikada nije primenjen.

Trojica gore pomenutih, nikada se nisu odrekli onoga što su radili devedesetih, jer niko to od njih nije ni tražio, a danas se to više i ne postavlja kao pitanje.

Verujem da je lustraciju nemoguće sprovesti u državi u kojoj je i dalje dominantna nacionalistička propaganda. Naime, Miloševićev režim u velikoj meri bio je odraz autentične volje građana Srbije, s tim što, kada su postali nezadovoljni rezultatima takve politike - porazi ratni i bombardovanje SRJ, oni su uskratili podršku Miloševiću.

„Pobednici“ 5. oktobra su, pak, Socijalistička partija Srbije, koja je pod rukovodstvom Ivice Dačića pokazala dosta fleksibilnosti, i Boris Tadić sa čuvenim istorijskim pomirenjem SPS i Demokratske stranke.

Isti taj Tadić otvorio je i glavnu svlačionicu u kojoj su se radikali politički presvukli u naprednjake mantrajući o načinjenim greškama, ne precizirajući nijednu.

Ne želim da verujem da znaju ko je Vili Brant.

Nemački kancelar Vili Brant spustio se na kolena u starom varšavskom getu 7. decembra 1970. godine u znak poštovanja prema 500.000 Jevreja koji su ubijeni tokom Drugog svetskog rata. Kleknuo je i izgovorio sudbonosne reči: "Ljudi ne mogu pobeći od svoje istorije".
Tek posle toga nemački narod mogao je da odahne. Kasnije je Vili Brant rekao da je uradio ono što ljudi i inače rade kada reči nisu dovoljne.

Brant je prihvatio odgovornost, iako nije participirao u kreiranju nacističke politike, u Srbiji takav gest nije zabeležen.

Devedesete nisu otišle, a dokaz tome je nastavak politike „čvrste ruke“ sa manje ili više prikrivenog nacionalizma, ali uz prisustvo osvetničkog besa. Srbija nije faktor stabilnosti na Balkanu, kao što ni ekonomski nije sila, sve su to projekcije gubitnika koji su u novim odelima na vrlo odgovornim funkcijama u državi.

Posle ubistva Zorana Đinđića, Vojislav Koštunica je jasnije pokazao da je faktor kontinuiteta sa Miloševićem (u personalnom smislu - preuzeo je mnoge njegove kadrove, ali i u ideološkom - vratio je SPS u politički život).

Upravo je on nacionalističkoj ideologiji dao šansu, što je isto i Tadić uradio nekoliko godina kasnije.

Da je Srbija u devedesetim dokaz su svakodneve laži, spinovanje, propaganda, teorije zavere... i sve

to spakovano u dnevnu štampu ili se plasira preko elektronskih medija. Mediji su postali opasni kao i sam nuklearni otpad, brišući svaki dan granicu između fikcije i stvarnosti.

 

(danas jedan od primera onoga što se kupuje na trafici, a nisu novine)

Srbijom vlada potreba da se ima objekat mržnje. Ustvari, to je adut vlasti.

Zaključiću da, ipak, ima razlike između vladavine Vučića i Miloševića. Iako je SNS dolaskom na vlast 2012. u kratkom roku slomila ceo politički sistem, novinare danas, bar ne još uvek, ne ubijaju na ulicama, a nesuglasice, za sada, rešavaju na pitomije načine, bez upotrebe oružja.

Eto nekih tekovina 5.oktobra...

Životinjsko carstvo

Pročitah negde  da kada je kiša ti treba da budeš nečije sunce.  I ne bih se ja tome protivila da ne treba da budem to isto sunce u društvu kojem je grmljavina u glavama. Bila bih ja i mesec, i zvezde, i šapat, i zagrljaj, ali ne mogu da ne mislim na svo nasilje koje je dobilo legitimitet same vlasti.


Bila bih najnežnija i puna ljubavi, ali ne mogu da okrenem glavu i ne pročitam poziv na linč, da ostanem slepa na poruku punu omalovažavanja i prezira.

                                                                                                 (ilustracija je preuzeta sa interneta)

Ne mogu da se ne stresem kada pročitam tekst koji me vrati u devedesete, na „pišanje po masi“.
Jedan je čovek sebi dozvolio, a u tome ga svesrdno podržava predsednik države, dok se premijerka bavi drugim „bitnim“ stvarima za ovu državu.

Ima li šta važnije od dostojanstva čoveka? Ima li šta važnije od sprečavanja nasilja? Ima li šta važnije od istine?

Ima.

Da li je tetka iz Kanade dala lovu za stan baba Julinom pulenu ili je ovaj unosio po 9.000 evra svako malo, sada više nije važno. Da li je Dačić Koferčić samo prijateljski divanio sa onim Bananom uz Tomovaču, ni to više nije važno. Nije važno ni ko je Fantom iz Savamale, nije bitno ni ko reketira ugostiteljske objekte, ni ko drži kladionice, ni ko je boss legalne kriminalne organizacije zvane vlast u Srbiji.

Sve te nerazjašnjene afere/slučajevi  model su ponašanja koji se nametnuo. Istini za volju, nije taj sinopsis od juče, traje od devedesetih, ali je sada u pravnim okvirima i više se gotovo niko ne buni, jer smatra da nema zašto.

Željka Mitrovića, Miloševićevog činovnika/poslušnika/drugara, sačuvali su sadašnji opozicionari i vlast. Poput  španskih serija u kojima se kraj ne nazire, ne vidi se ni kraj bahatosti gore pomenutog.
Očito je u igri nešto mnogo „jako“ kada opstaje toliko dugo sve vreme servirajući pomije koje narod svesrdno guta, ne žvaće.

Nije taj narod kriv, njima je potreban pitomiji život, koji ne žive. Zato je vlast osmislila način da ga zavara i to preko ružičastog ekrana.

Pokušaj Mitrovića da se bavi umetnošću - bacajući banane uz zvuke opere je čist dokaz kako ova vlast doživljava sve one koji su za njih glasali – kao majmune!

E isto i VAS (glasače) doživljava i ružičasti mag koji uz ko zna koje trikove i uz pomoć koje magije opstaje na sceni.

Ne bih se usudila da licitiram koje su to poluge između vlasti i vlasnika medijskog cirkusa, ali bih se usudila da kažem da je vreme da se stane sa dopuštanjem. Da je vreme za promene... Ali ću se usuditi da kažem i da me je strah, jer ne vidim nikog ko bi taj progres započeo.

Vidim bivše/sadašnje/jučarašnje. Svi su nekako isti bez ozbiljne energije i volje za promenom.

Zaključak: Dok bude majmuna biće i banana. Tako je poručio i Mitrović. Vlast se, ipak, drži ovaca koje striže, dok su se pripadnici opozicije izgubili kao magarci u magli.

Sve u svemu divno jedno životinjsko carstvo, ali ja u njemu svoje mesto ne pronalazim.