Misao - smisao - cilj

"Misli mene gone sve do vasione i na tome putu mraka zvezde me se klone" ili "Kakve su ti misli takav ti je život", a možda i "Sve dok mislim stvaram"...

E baš ta "misao" je razlog moje zamišljenosti poslednjih nekoliko sedmica. I dok se roje te misli, a ja u njima uživam svu ljubav ovog sveta, blaga otkrivam iza sedam gora i sedam mora, zmajeve noću uspavljujem i vozam se na metalnom poklopcu tirkiz plave šerpe na tufne, ne mogu da na trenutak ne sagledam realnost, koja je sušta suprotnost.

Može ona biti kao te moje misli, ali su za to potrebna određena "pomagala" koja su, kažu, nelegalna, te ih u slobodnoj prodaji nema.

No, misao je vrlo jak pokretač od kojeg zavisi naše raspoloženje. Kombinacija misli i emocija reflektuje se kao naš stav prema određenoj stvari/pojavi/osobi.

Međutim, nije misao supermoćna. Sigurna sam, da se uprkos najboljoj nameri, uloženom trudu i silnoj "upotrebi" pozitivnih misli, zaglavimo, s vremena na vreme, u nekoj lošoj epizodi te se pitamo imali svrhe sav uloženi napor.

U takvim situacijam se pitamo zašto nešto radimo, čemu to vodi, koja je svrha ulaganja sebe u neki od životnih projekata... I tu postaje jako zanimljivo, ako komunicirate sa sobom.

Misli se nadovezuju, kao da ih na normu svest štanca, bez osećaja da će ta proizvodnja stati. Ali, onda u jednom trenutku imate mogućnost da izaberete: sakriti se od istih, tako što ćete se zatrpati obavezama koje nisu u dodiru sa onim što vas muči ili pokušati da nađete smisao.

Nisam sigurna da sam isti upoznala do kraja, samo znam da on daje pravac mislima. I to je put kojim treba ići, ali ne ređe.

Da banalizujem, deci su u ranoj mladosti igračke zanimljive vrlo kratko. Kada interesovanje za tu prvu kupljenu prođe, mi roditelji potomku kupimo novu, koju otrese o pod posle, grubo, tri minuta. Pravdamo taj postupak dečjim "malim" godinama. Ali to dete, a i mi smo deca bili, odrasta. Pa sa igračaka pređe na tehniku, nepokretnosti, ljude...

I postajemo megalomani. Nezasita odrasla bića koja svest koriste za proizvodnju misli: kako da do novih "igračaka" dođemo, a da pritom smisao nismo pronašli u onoj predhodnoj.

Kada je čovek gladan, on ima samo jednu misao, da dođe do hrane. I ta potraga je njegova svrha: nabaviti ono što je neophodno za opstanak,. Ali šta je sa onima koji pune astale đakonija imaju? Šta njima nedostaje? Njima fali ono što je van trpeze, a da bi se sa tom potrebom suočili moraju se suočiti sa sobom, a to nije jednostavno ni lako.

lakše je nagomilavati igračke kojima ćemo biti oduševljeni minut do pet, odnosno nastaviti utabanom, komfornom stazom koja nas neće dovesti do naše suštine. Nećemo sebi postaviti pitanje ima li smisla i koja je svrha svega što radim da bi imali i o koncu šta imamo, ako osećamo da nam nešto nedostaje.

Psiholozi kažu da vrlo često, iako svest posedujemo, pribegavamo "lakim" rešenjima, koja na kraju priče budu baš ona najteža.

Frojd je smatrao da je mentalno zdrava osoba, osoba koja je sposobna za rad i za ljubav i da je to upravo svrha ljudi. A kažu psiholozi da "svrha" ima još nekoliko kategorija, ali su saglasni da ako sve nisu usaglašene i ispunjene, čovek će uvek ostati ono dete iz ovog teksta.

Slažu se isti i da je suština svega ljubav. I ja se slažem, jer kad krećeš sa te osnove smisao ne može da izostane. Rezultat je posledica, a manifestacija nuspojava, a ne cilj.

Ta obična reč

"Izviniti se ne znači uvek priznanje da ste pogrešili, u većini slučajeva ono znači da vam je odnos sa osobom kojoj se izvinjavate mnogo važniji od vašeg ega".

Iz raznih odnosa naučila sam da tu reč ne trošim previše, ali da je koristim u momentu kada uvidim da mojim postupkom druga osoba može biti povređena. Nisam uvek koristila baš nju, često sam i objašnjavala svoje postupke. I tu sam upadala u zamke zagovornika savremenog životnog stila.

Naime, oni često pominju kako ne treba da objašnjavamo svoje postupke, jer ne dugujemo nikome ništa. Mislim da to nije tačno. Jer mi ne živimo u glavama drugih ljudi, posebno emotivnih partnera. Ne znamo kako će on/ona prihvatiti i razumeti naše reči, na kojima vrlo često škrtarimo.

Smatram da dugujemo i objašnjenje i izvinjenje za sve čime smo drugu osobu povredili. Upravo je to ono što može da spreči nesporazume, umanji bes, a pre svega celu situaciju učini manje stresnom i bolnom.

Izvinjenje je važan ritual. Njime pokazujemo poštovanje prema partneru i empatiju prema voljenoj osobi. Umiriti one koje volimo rečju "izvini" ne bi trebalo da nam je važnije od ponosa.

Objasniti svoje postupke nije lako. Često smo sebični, ne razmišljamo o posledicama koje, po pravilu, drugi snose. I tu opet dolazim u sukob sa raznim "mudracima".

Ne možemo da radimo samo ono što nas čini srećnim, jer nismo sami. To je moguće prilikom kupovine duksa ili kod izbora priloga za pljeskavicu, ali ne i u odnosima. To ne znači ni da treba da podnosimo situacije i stvari koje nas povređuju ili nas vređaju na bilo koji način.

Ali ako biram majonez za svoj sendvič ili samo salatu za obrok za dvoje, odreći ću se premaza. I to nije kompromis, već moja želja da uživamo u hrani zajedno.

I možda sam banalizovala, ali tako neću morati da se izvinjavam zbog ličnog ukusa i da objašnjavam zašto mi je on važniji od trenutka sa voljenom osobom.

Reč "izvini" nas NE čini slabićima, već naprotiv, pod uslovom da je nismo uslojili kao "refleks".

Put, odluke i mi

Dan odluka. Kraj je značio jedan početak. Jedna priča se završila pre nego što je i počela, druga se otvarala bez ikakve ideje da će imati zapleta i zaključka. U mom ludilu, besu i čvrstom stavu da neću podleći nečijem šarmu i da mi je dosta lažnih prepiski, zavlačenja, kada nam je toliko malo u životu potrebno, ipak  dozvolih da mi stomak odredi narednih godinu dana.

Bio je to pogled koji je trajao, realno sekundu do dve, a u mojoj glavi čitavu večnost. I dok su se odmeravale crte na licima pitala sam se zašto baš to veče moram da upoznam nekog i da li će mi i taj krenuti sa rečenicom kako se znamo od nekud.

I bilo je nešto čudno tu. Mnogo kasnije ću shvatiti da jeste to bilo to „na prvi pogled“. Da, da, sladunjavo, holivudski patetično. I ne znam zašto nisam ostala kada je otišao. Mogla sam da zaobiđem tu kafanu i izbegnem taj dodir na butini. Mogla sam da sprečim sve ono što će se razvijati u narednih 365 dana. Ali, nisam....

Pamtim slučajni dodir ramenom i mogu da osetim prste na spoljnom delu butine i sećam se majice koju sam nosila i pamtim koliko mi je puta bilo teško da udahnem to veče.
I sve sam to mogla da izbegnem, ali, opet nisam.

I sećam se da ne znam zašto sam napravila tu prvu fotku, do druge je prošlo više od pola godine, u mračnoj kafani sa lošom prednjom kamerom. Da, da bih kasnije pokušala da je posvetlim i imam podsetnik na taj početak oktobra. Verovatno.

I onda je krenulo putovanje. Posle ovoliko vremena ono mi liči na vožnju vozom sa parnom lokomotivom, dok mi sedimo na drvenim klupama u kupeu. Vozimo se kroz divne, ali i olujne krajeve. To putovanje nas menja, trajno.

Dan posle slučajnih dodira, namernih poljubaca i vaćarenja u liftu, koje je pod video nadzorom, morala sam da proverim da li sam samo umislila da se pojavio TAJ koji je uspeo da mi rastopi komad leda.

Bilo je hladnjikavo i nekako dečje, naivno. Trajala je ta moja poseta kao mali školski odmor, a mi kao školarci sakriveni iza zgrade potvrđujemo da je poljubac bio pravi. 
Stomak mi je izrodio milion gusenica koji će kasnije prerasti u predivne leptiriće.
Upoznavali smo se i plašili, želeli mnogo i bežali isto toliko. Puštali se i zaustavljali, jer ta je vožnja bila  ograničena.

Znali smo da postoji poslednja stanica. Dobro, on je znao, ja nisam dala da se zaustavimo.
Jedna zakopčana jakna, rolnice sa višnjom i vanil šećerom umesto šećera u prahu, loše skuvana kafa, jedna šolja, prvo sakrivanje suza posle gledanja filma, stisak ruke u prepunoj kafani, iznenadni dolazak, jedna pesma, majica i izgubljena minđuša, nađena gotovo godinu dana kasnije. Poruke u rokovniku, kosmos na ramenu, milion umirujućih zagrljaja, more nesporazuma i rasprava koje su posledica iskrenih strahova, o kojima se ne razgovara, jer jelte veliki smo....

Moje letenje i njegovo hodanje. Moji snovi i njegova realnost. I čini se to je baš lepo uklopiti. Međutim, delovi slagalice nekada su ugurivani u prostore kojima ne pripadaju.
Činilo se da počinjemo da srastamo. Činilo se da volimo.  Pustili smo se, neko pre, neko kasnije. I sve je delovalo ljudski, samo da naša priča nije potpuno različita, jer mi nismo dvoje koji su po kalupu, kod nas su pogrešili u sastavljanju.

Pesak, sunce i iskrena sreća. Taj dan svet je postojao samo zbog mene. Tog dana sam kosmosu bila zahvalna na svemu što mi je priredio, ako je TO bila nagrada. 

U prstima pamtim mekoću majice koju je nosio, da bih kod kuće tu uspomenu „preselila“ na jastuk i dok spavam čuvam ga u zagrljaju. I brine me i nervira, ljuti i izaziva najgore u meni. A opet volim što ga volim, jer zna da izvuče i najbolje iz mene, da me umiri i da me učini boljom osobom. I ja sve to u njemu izazivam.

...

Kome pripada moj život?

Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević izjavio je danas da se iz meseca u mesec smanjuje broj nezaposlenih na evidenciji Nacionalne službe zapošljavanja. On je kazao i da je siguran da će se Srbija u budućnosti naći u situaciji da joj je potrebna radna snaga. Toj tezi se pridružio i direktor NZS Zoran Martinović koji je kazao da se oko 570.000 osoba nalazi na evidenciji NZS, a uprkos tome veliki broj poslodavaca ne može da nađe adekvatnu radnu snagu.

Pitanje broj 1: Kako će stolara u endokrinologa prekvalifikovati ova država?

Iz Lekarske komore Srbije upozoravaju, da nešto mora hitno da se preduzme kako bi se sprečio odlazak lekara, jer u Srbiji skoro 60 odsto lekara specijalista su stariji od 55 godina i oni će za sedam do deset godina otići u penziju, tako da će zdravstvene ustanove ostati bez tog kadra. Direktorka LKS Tatjana Radosavljević rekla je Tanjugu da je do sada oko 700 lekara tražilo izdavanje sertifikata dobre prakse, koji im je neophodan za zapošljavanje u inostranstvu.

Prema objavljenim informacijama, Srbija će vrlo brzo ostati bez endokrinologa i pedijatara. Što povlači sledeće pitanje koje se odnosi na populacionu politiku: Ko će brinuti o zdravlju dece koja su, prema navodima lično predsednika države Aleksandra Vučića, deficitarna?

Broj nezaposlenih u ovoj državi se beleži na osnovu broja javljanja određenoj filijali NSZ. Dovoljno je da se nezaposleni jednom ne javi svom savetniku kako bi bio izbrisan sa liste onih koji traže posao.

No, tu lista nekakva bar postoji. Ali ne postoji spisak koji se „puni“ brojevima onih koji svakodnevno napuštaju državu.

Srbija već dve decenije vodeća u regionu i u svetskom vrhu po iseljavanju mladih i obrazovanih ljudi, ali sve više u potrazi za egzistencijom i boljim životom odlaze i sredovečni ljudi, pojedinačno ili porodično.

Prema podacima iz 2005. godine iz zemlje je tada otišlo oko 31.000 ljudi. Upravo od te godine počeo je galopirajući rast emigriranja, te ih je već 2007. otišlo 54.000. U periodu od 2007. do 2014. godine, prema objavljenim podacima, iselilo oko 300.000 ljudi.

Od onih koji napuste državu, a da ih je neko evidentirao, svaki treći odlazi u Nemačku, a svaki sedmi sa sobom nosi i fakultetsku diplomu.

Pitanje broj 2: Da li se tako dolazi do željene nezaposlenosti građanstva u državi?

„Na rezultate na tržištu rada ne utiču samo kretanja zaposlenosti i nezaposlenosti, već i demografski trendovi, koji su naročito nepovoljni kada je reč o populaciji uzrasta od 15 do 24 godine", saopštio je Republički zavod za statistiku dodajući da je broj mladih u odnosu na isti period prošle godine manji za 14.000, što predstavlja polovinu ukupnog smanjenja populacije.

Znači, nema više smisla govoriti od „odlivu mozgova“ u smislu „mladih i obrazovanih“ iz Srbije, sada idu svi koji mogu da odu, bez obzira na starost i zanimanje.

Đorđević je u pravu kada kaže da će trebati radne snage Srbiji, posebno ona koja će raditi za najnižu platu u regionu (oko 380 evra). Plate kojima se hvale predstavnici vlasti, se mere u javnom sektoru, niko se ne osvrće na one koji rade za minimalce i primanja koja su čak ispod propisanih. Ne broje se ni oni koji su na ugovorima na određeni vremenski period.   

Ta famozno najavljena prosečna plata od 400 evra služi samo u propagandne svrhe. U  stvarnom životu ljudi koji hrane porodice, školuju decu, plaćaju kredite i kirije, podatak da li je „prosečna“ plata 395 ili 405 evra,je nebitna.

Međutim, nije plata jedini faktor koji čoveka opredeljuje da ostane ili ode. Mnogo važniji motiv je perspektiva, najpre lična, a onda i kako osoba vidi državu u budućnosti. Prema iznetim podacima: ne vidi je.

Zaključiću da je ljudima preko glave potraga za vezom i poznanstvima povodom svakog životnog problema – od upisa deteta u vrtić do poseta lekaru. Ovde je sve izraženiji naopak sistem vrednosti, pa se na kraju čitavog lanca nalazi napredovanje po političkoj liniji, odnosno jedan partokratski sistem u kome je životni i profesionalni uspeh vezan isključivo za partijsku pripadnost.

Puštanje

Znaš li šta mi telo odmori?

Dodir njegovih prstiju.
Kada glavu prislonim na deo grudi; tamo gde mu se ruka za telo prišiva. Tu sam utisnula sebe. Njegov smireni uzdah. Čini mi se da ponekad toliko nežno uzima vazduh kako me ne bi pomerio dubokim uzdahom.
Pogled njegov. U plavim kolutovima vidim svoj odraz i znam da je taj sjaj meni dat.
Miris njegove kože na vratu.
Otkucaji srca njegovog.
Ples i korak koji se savršeno uklapa u moje trapave pokušaje.
Nehajni dodir stopala.

Znaš li šta me čini srećnom?

Dodir njegovih prstiju.
Osmeh.
Kada me zagrli sa leđa; čuva me.
Pevušenje i izmišljanje rima.
Kafa jutarnja.
Muzika sa njim. Ona je posebno drugačija kada je on deli sa mnom.
Boje. On je druid u mojoj bašti boja.
Pogled. Pazi na mene.
Poljubac u čelo.
Želje noćima koje zajedno ostvarujemo.

Znaš li šta me čini drugačijom?

To što njega volim. Ta ljubav me je meni vratila.
Potreba da mu dam sve svoje oblake i perja.
To što ga nosim gde god da idem...
  


 

The Hygge

 Od trgovačke luke do grada koji je primer perfektno upasane moderne i klasične gradnje, prestonica Danske je savršen sedativ za, bar moje Balkanom istanjene, nerve.

Kopenhagen je grad biciklista, avanturista, umetnika, handmade zanatlija, IT stručnjaka, sanjara, vizionara, krune, ljubavnika, romantičara, strogo organizovanih  poslovnih i ljudi slobodnih duhom, neimara i šnajdera koji pažljivo svakog dana prišivaju oblake na nabesko plavetnilo i boje sunce najfinijim nijansama žute, crvene i narandžaste boje.

Grad koji prija oku, umiruje najnapetije moždane vijuge, opušta zgrčene mišiće i leči upale uha nastale preglasnim auto sirenama, kojih se često „vataju“ jahači srbijanskih drumova.

To je mesto kaldrme, zelenila, kamenja namerno ostavljenih gde god se za isto ukazalo mesto i manjih brda koja sasvim ravnom gradu daju jedan drugačiji izgled.

Neću opisivati zgrade, jer je arhitektura stvar ukusa, ali ću izdvojite velike prozore koji krase kako poslovne tako i stambene objekte. I nećete verovati, niko u iste ne zaviruje. Žive ljudi svoje živote, gledaju u svoj dom i rade svoj posao. Ista stvar je i na ulicama. Hodaju ti Danci kao neki nesveti, sa svojim mislim, bez nadrndanog izraza lica i prateće mimike, ako ste im presekli put. Prvo pomislih da njih „rade“ neki čudni vetrovi i previše svetla, jer tamo je dan do skoro 23 sata, ali shvatih da ipak nije to.

Pomislih da je za to „nezainteresovano stanje“ krivo more, koje slabo slano i ne štipa kožu kada se voda na telu osuši. Ne, nije ni ono odgovorno, iako je gotovo identične temperature kao i temperatura vazduha, bar tog dana je bilo tako kada sam ja skupila hrabrosti i okupala se u „rukavcima“ Severnog mora.

Nije kriv ni kolorit. Iako se nameće utisak da je glavni gradski arhitekta neki ograničen lik te koristi svega par boja i njihove nijanse. Zastupljeni su „pigmenti“ opeke i zemlje, siva, tamno zelena i prijatna žuta. Isti čika je zaljubljenik i u prirodu pa je trave, stabala, ružičnjaka, nekih čudnih biljaka (ne onih smešnih) na sve strane... Sve se mislim moglo se to sve lepo izbetonirati ili bar postaviti behaton, pa udariti još koju zgradu, a ne ostavljati toliko prostora za kučiće i decu ili za roštiljanje (a i mašineriju za istu rabotu su postavili). Nije im taj tim stručnjaka baš stručan, rekla bih.

Postaviti kante za smeće sa sve pepeljarama na svakih 5 – 10 metara, pa stubiće sa kesama za kučeću kaku, pobosti u zemlju neka debla i od istih napraviti ekološko igralište za decu... ma previše je to jednostavno za ukus jedne provincijalke iz Srbije.

Ali, nije ni to odgovorno za opuštenost koja se oseća u vazduhu i na ulicama koje možete proći u kupaćim gaćama, a da vas niko ne pogleda ispod oka ili bar ne odmeri. Žene ne moraju ni grudnjake nositi, majice su sasvim ok, ni duge suknje ako voze bajs, jer će vam u međunožje ispod kratke suknje zagledati samo oni pristigli iz zemalja trećeg sveta. Grad u kojem se ne osećate kao roba, koji možete hoditi bez trunke šminke, a biće vam bez ikakvog snebivanja udeljan kompliment domaćeg mužjaka (ne, neće vas zvati na piće, tražiti broj telefona i sl., samo će potpuno iskreno na pristojnoj udaljenosti ukazati na pojavu koja mu se svidela).

Pregršt radnjica starih zanata krase ovaj moderan grad. Nije oksimoron, već idealno uklopljene old i new potrebe. U tom gradu neće vas osuđivati, ako kuvate sapun od životinjske masnoće, šta više, biće vrlo zainteresovani da nešto novo nauče. Biće ljubazni i da vam pokažu svaku biljku koju pažljivo gaje i kojima se hvale, a verujte imaju i čime.

Kopenhagen je mesto sjajne zabave. Ne, nisam obišla previše noćnih klubova ili partija, ako toga može biti previše. Žitelji tog grada žive odličnu žurku svaki dan i šalju dobre vibracije kada pored njih prođete. Tamo je nevažno sa kim odlazite u krevet i koga ljubite. Lične slobode i prava su stvar izbora i niko vas zbog istih neće osuđivati.

Slepilo je tamo odavno izlečeno i duginih boja ima na sve strane, a one nose odličan ritam.

Prevoz je odlično uređen, jednostavan i teško se možete pogubiti (čak ni meni nije pošlo za rukom). Reče mi jednom jedno divno biće, da ne znam da čitam karte sa tih novih tehnologija, i bi u pravu, ne znam, ali papirnu kartu odlično čitam, ako je ne zaboravim u stanu. Uprkos svemu tome, odlazila sam, šetala i vraćala se bez previše gubljenja.

I taman kada pomislite da ne može biti više sloboda i opuštenosti, upoznate Kristijaniju. Da, da to je ONO mesto. ONO koje su umetnici ukrasili, open mind ispunio, a travari „zaparfemisali“.

I tu priči nije kraj. Ovaj grad jeste među prvih pet na svetu po skupoći, ali ono što dobijate za „dž“ nigde neće naći. To je spontanost koja je ufugovana među stare cigle i pločnik šoping mola.

Pisala bih još i o jednostavnim rešenjima koja olakšavaju svakodnevnicu građana, mostovima i mreži kanala, kojima je ovaj grad ispresecan, trajektima, pticama čiji se divan svuda čuje, savršenim muralima i grafitima, međusobnom poštovanju lika i dela art street umetnika, očuvanim klupama i znakovima saobraćajnim, o odsudstvu vandalizma, koje svedočimo po Srbiji, o pristojnosti... Ali eto neću.

Jedan od novostečenih prijatelja objasnio mi je da u Kopenhagenu postoji izraz koji savršeno opisuje stanje svesti i duha samih žitelja, a zatim i grada: „The Hygge“ po naški „udobnost“, ali više vole slobodan prevod koji glasi: „potraži svakodnevnu sreću”.

Želje su prevaziđene

Godinama unazad 31. decembra u vidu liste sumiram dane koji su iza mene. Popišem sve lepe i ružne stvari, napravim listu želja i nadanja, zahvalim se kosmosu na svim divnim trenucima... Juče to nisam uradila. 

 

Ne, nije me mrzelo i da, imala sam vremena. Ali jednostavno nisam želela to da uradim. Ovu 2018. 

počela sam bez ijedne želje. Nisam sebi čak ni zdravlje poželela. Ne, nisam nesretna, tužna ili depresivna. Čak naprotiv. Mnogi su mi u 2017. pokazali ljubav tako stvorivši nove uspomene. 

 

Učinilo mi se da je možda za jednostavniji život potrebno ne nadati se previše. Ne poželeti, već pokazati, osetiti i kazati. Nisam požele ni ljubav. Ja nje imam mnogo i ne škrtarim. Imam i maštu pa ću putovati tamo gde me trenutak bude odveo. A zdravlje.. To je stvar odluke i lične discipline... Biće ga, samo ako osmeh budem gajila.

 

Najvažnije je da nisam zaželela ništa od drugih, jer su to ona najbolnija nadanja. Oni kojima je stalo do vas, oslušnuće vaše potrebe, uhvatiti pogled i zagrliti kada zatreba. To nisu želje, to je ljudskost. Ne treba mi za to želja, jer imam prijatelje koji su mi potvrdili gore izrečeno.

 

I na kraju zahvaliću se onima koji su uneli nove nijanse u moj život. Samo neka je nama nas!