Jednostavnost sebičnosti i složenost altruizma

Na stolu pogačice s droždinom, kiflice sa sirom i tulumbe. Kiša rominja i martovsko je prohladno veče. Čekaju se gosti. Trebalo je to da bude jedno prijatno, ušuškano veče. No, i pored sve želje, nije. Nedostatak parking mesta u okolini odredio je one koji se čekaju da ostanu u svojim kućama. Istina, mnogo je vozila, a malo mesta ista...

E nije, nego je još jedan u nizu glupih izgovora.

Mnogo sam se istih naslušala. Svaki ponaosob obrađivala i opravdavala. A sada, eto može mi se, neću.

Prebrojala sam svoje izgovore, i moram priznati, bilo je ih je vrlo malo. Uglavnom sam vrlo precizna: kad hoću, onda hoću, kada neću, onda baš neću. Znam zašto hoću i zašto neću da uradim/vidim nekog/nešto.

Ali ipak se danas bavim tom rečju i njegovom težinom. Za dobar izgovor treba biti lukav, za loš možda, samo sebičan. Lukavstvo je jedan vid prevare, manipulacije, obmane, iskorišćavanja, zloupotrebe i kontrolisanja određene osobe. Lukavstvo je najčešće osobina sebični ljudi. To su oni koji su usmereni na sebe i ostvarenje svojih interesa, ljudi koji su sami sebi centar sveta, i to pokušavaju da nametnu i drugima, svesno ili nesvesno.

"Samo su glupaci lukavi, a samo inteligentni ljudi mogu biti naivni. Lukavstvo nije izvor nikakve ideje o životu, a naivnost sama po sebi uvek predstavlja izvesnu ideju o stvarnosti, makar obično idealiziranu. Naivni su oni ljudi koji o životu imaju bar svoju iluziju, a lukavi su, naprotiv, osuđeni da uvek izobličavaju i degradiraju istinu. Naivnost, to je mladost srca, pa čak i u poznim godinama. Naivnost znači ulepšavati sve oko sebe. Naivnost je dakle osobina lepih duša".

Postoji momenat kada bliske ljude ne pitamo za razlog viđanja. Ne tražimo plan druženja sa urađenim redosledom radnji u okviru iste akcije. Posebno to ne radimo sa porodicom. Ne pravdamo svoje postupke, koji su povredili drugog, nama, navodno, bitnog. Ne pretvaramo sebe u žrtvu nesporazuma, ako smo jasno postigli dogovor.

Sebični ljudi se koriste izgovorima kako bi prekrili nezainteresovanost ili nerazmišljanje (koje je opet posledica odsustva razumevanja drugih). To su oni koji su u stanju da vam ispričaju sve komšijske probleme i nakon čega će otići bez da se zainteresuju za, recimo, vaše zdravlje. I na meni je izbor, želim li takve osobe u životu ili ne.

Ta sebičnost i sve što sa njom ide, od ljudi pravi usamljene, ostavljene osobe, očajne i željne pažnje.

Mene je jedno život naučio - da ne patim za onim od juče, već da ljubim ovo sada. Nije da sam u potpunosti dostigla taj nivo svesti, pa me zaboli ono bez čega sam ostala, ali, jesam savladala patnju koja kao posledica ide uz tu bol.

Izmaštam u toku dana milion scena: zagljaja, vidim oka dva, osmeh, šutiram i ja loptu... Onda otvorim oči, udahnem i zagrlim ono što imam. Zahvalim se što su me za majku/prijatelja/koleginicu izabrali.

Obučem jaknu i odem na kafu koju sam obećala ili prosto istu skuvam i ugostim. Jer, neću sutra da tugujem za tim momentom, jer sam ga izabrala JA i niko me na isti nije terao.

Nema vremena za izgovore, jednostavno je: ili se hoće ili ne. Sve ostalo je suludo trošenje energije na sebičluk koji se lukavošću kasnije spira. I o koncu ljudi postaju ogorčeni i usamljeni.

Meni od ovoga više ne treba

Odmah na početku da vas upozorim da će nastavak teksta biti supernjanjav, pun emocija i mojih utisaka. Ovo je priča o prijateljstvu, NJIMA koji me vole, MENI koja ih voli.

Sinoć su stan na 11 spratu ispunili prijatelji. Vazduh je mirisao na ljubav. Da, bila je to noć potvrda koje nemaju cenu, koje nisu merljive poznatim jedinicama, koje novac ne može da zameni.

Retko ko priča o poklonima koje dobije za rođendan, kažu nije pristojno. E ja se ne slažem. Ja ću pisati o njima, jer sve što mi je poklonjeno jeste potpuno lično, znak koliko me poznaju i vole darodavci.

Najvredniji poklon koji sam dobila bila je rečenica, od gotovo svih,: ZASLUŽILA SI. Tu sam se u par navrata rasplakala.

Poklonili su mi nešto u čemu ću samo ja uživati, nešto što ne mogu da podelim sa drugima, poklonili su mi vreme da se sebi ugodim, da provedem neke sate u objektu u kojem će drugi brinuti o meni, jer zaslužila sam kažu.

Teško se kupuje parfem za osobu sa kojom ne delite svakodnevno sate, ali jedan od prijatelja je izabrao baš ono što ja jesam. Nije promašio.

Portret mene, kako me on vidi, je dokaz koliko me poznaje i svaki detalj jesam ja.

Roman simboličnog naziva "Tajni život velikih pisaca" uz poruku: Čitaćemo i o tebi; pa treba li više?

Ima još toliko toga, ali i ovim sam, možda preterala u otkrivanju. No, namera mi je da podelim spoznaju da 40 godina rada na sebi, pokušavanja, loših veza, propalih snova, ubijenih želja... je ipak donelo dobro. Imam svoje prijatelje, te drage ljude koji su mi oslonac, podrška, koji su tu da sa mnom plaču, smeju se i piju. I ja sam tu za njih.

PRIJATELJI su ovaj jubilej i moju 40-tu zanavek jedinstvenom načinili. Znam da nikada neću biti sama sve dok imam bar jednog od njih.

Niti prijateljstva su tanke, osetljive i mogu se lako pokidati, ali na nama je da ih jačamo i čvrsto držimo. Jer su baš ti ljudi dokaz naše vrednosti, a to se novcem ne može ostvariti.

Sinoć je prijateljstvo dobilo krunu, sinoć su sva ulaganja u nas, potvrđena. Zato, čuvajte prijatelje, posebno kada su teški i mrzovoljni, kada se sa njima ne slažete, kada okrenete glavu da ih ne biste opsovali, kada ućutite da ne biste vikali... 

Grad slobode koji nikada ne spava

„Nek' bulevari sveta pamte muziku tvojih koraka...“

Ima tih petaka u mom životu koje ću pamtiti dugo, ljubomorno čuvati i zasuziti s vremena na vreme na uspomene koje stvorih. I prošli petak je bio takav. Osam sati hoda, perece, 200 fotografija.. jedan neočekivani februarski sunčani dan u Berlinu.

On nije romantičan kao Pariz, nije ni arhitektonsko čudo, daleko je manje živopisan od Barselone. Ali je POSEBAN. I živ kao nijedan drugi evropski grad.

Čula sam da mnogi kažu da su u Berlinu izgubili dušu, a neki drugi mu se opet stalno vraćaju, jer on nije ljubav na prvi pogled, ali jeste za ceo život. Volela bih i ja da dušu u njemu izgubim, jer me je „opekao“, a ljubav bih potvrdila.

Dok sam šetala, naravno uz papirnu mapu grada i pokušavala da se snađem, odbijajući da koristim prevoz kako ne bih propustila detalje, pratila me je misao kako se u tom nemačkom gradu život dešava bez nervoze, besa, a u vazduhu se osetila dobra vibracija, odlična energija koja me je podsetila na kuću. Tačnije, kao da baš tu pripadam. Čini mi se da njemu pripadaju svi oni koji nisu u glavama omeđani, oni koji šire slobodarski duh, oni koji ne bi „svoje“ tražili i stvarali geta, oni koji prihvataju različitosti i ne osuđuju... Baš takve i Berlin voli i zato je to grad sa najrazličitijim kulturama, navikama i prilikama.

To je grad koji je posle Drugog svetskog rata pretrpeo teško razaranje i zbog toga je nazvan "Vremenskom nulom". Berlin je 28 godina bio podeljen zidom, koji su 13.08.1961. podigli Sovjeti. Dug je bio oko 200 km, visine 4 metra, a čuvalo ga je oko 12.000 vojnika. Probijen je 09.11.1989.

Berlin je mesto susreta reke Havel i Špre, poseduje više od 1700 mostova, a ispresecan je sa 180 km kanala.

Toliko o klasičnim turističkim informacijama, o samim građevinama možete pročitati na internet stranicama bilo koje agencije/portala. Izdvojiću vam neke detalje koje su meni bile interesantne.

Neobična mi je bila pojava dugačkih cevi plave boje koje su izdignute sa zemlje i gotovo se nalaze u svim ulicama. One se uvijaju svuda po gradu, negde čak i preko prometnih raskrsnica. Glavna funkcija tih cevi jeste da pomažu pumpanje podzemnih voda i usmeravanje ka kanalima, budući da je Berlin prirodno močvarno tlo.

Berlin ima više muzeja nego kišnih dana: 180 muzeja, dok u proseku ima 106 dana u godini kada pada kiša.

Prema podacima iz Turističkog centra, svaki drugi stanovnik Berlina nije u bračnoj zajednici. Studija iz 2015. godine pokazala je da u ovom gradu ljudi odbijaju da se skrase u bračne zajednice, već ih dosta živi u vanbračnim ili samačkim životom.

Ne znam zašto se taj podatak nalazi u turističkoj ponudi grada, ali je interesantan.

Uz to, tamošnji upućeni svet kaže i da se stanovnici Berlina ne mogu skrasiti, te da ih ne drži mesto. Postoji podatak da se svakog sata čak 18 ljudi preseli iz jednog kraja Berlina u drugi, zbog čega se isplati otvoriti kompaniju za selidbe.

Ja nisam uspela da pronađem, ali su me uputili i na jedan neobičan bankomat, koji izbacuje zlato. Takođe su mi kazali da iz drugog, takođe nesvakidašnjeg, ako me tokom ili nakon noćnog izlaska nažuljaju cipele u "Fricklubu" mogu za devet evra iz bankomata uzeti nove baletanke.

Semafori za pešake u gradu su posebna priča, oni su simbol i suvenir Berlina. Oni imaju i svoje ime - Ampelmani. Naime, u vreme podele grada, u istočnom Berlinu se ovaj čikica razlikovao od zapadnog, koji je bio kao i naš tj. standardni. Nakon ujedinjenja Nemačke bilo je pokušaja da se semafori u istočnom delu grada unificiraju, odnosno, da se Ampelman zameni klasičnom figurom. Međutim, Ampelman je bio veoma popularan i omiljen, te je usled pritiska građana istočnog dela Berlina, ostao na semaforima.

Između 40.000 i 50.000 ljudi svakog vikenda ispuni berlinske noćne klubove, a ako vam ne odgovaraju, onda se može iznajmiti muzej i organizovati zabava. Cene iznajmljivanja muzeja se kreću od 8.000 do 20.000 evra. Jedan od popularnijih muzeja za iznajmljivanje je "Staatliche Museen zu Berlin".

Sigurna sam da svako ko je posetio Berlin ima svoj utisak, ovo je moje viđenje i par crtica na zadatu temu. Nisam dovoljno dugo bila, te nisam obišla ni desetinu onoga što Berlin nudi. No, imala sam prilike i da se izgubim u gradu, a to je posledica smene dana i noći. Jer grad nije isti po dnevnoj svetlosti i kada zasijaju reklame i ulična rasveta. Ne, nisam se izgubila, jer me mrzelo mape da čitam ;)

Za kraj, sve ovo u tri reči: Berlin je divan...

Ljubav je želja koja je postala mudra

​Na početku 2019. poruka koju ne bismo smeli zaboraviti. Ne košta ništa, mnogo znači i čini nas boljim ljudima. 

Što sam bivao stariji naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo, ono što daje vrednost i lepotu našem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija.

Novac nije ništa, moć nije ništa.

​Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti.

Sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo.

Sreća je ljubav, samo ljubav.

Ljubav pokreće našu dušu, u njoj pronalazi svoje biće i svoj život. Srećan je, dakle, samo onaj ko ume da voli.

Ali voleti i želeti nije isto. Ljubav je želja koja je postala mudra; ljubav ne želi da poseduje, želi samo da voli.

​(Herman Hese)

Mantra i poruka za sva naša voljena bića:

Volim te.

Volim te, jer postojiš.

Volim te, jer si ti - ti.

Volim te, čak i kada grešiš.

Volim te, čak i kada se ne slažeš sa mnom.

Volim te, čak i kada mi je teško sa tobom.

Volim te, čak i kada sam ljuta na tebe.

Volim te, čak i kada smo u svađi.

Volim te, čak i kada si ljut.

Volim te, čak i kada si grub.

Volim te, čak i kad mi kažeš "ne".

Volim te, čak i kada mi kažeš da me ne voliš.

Volim te, čak i kada mi to nije korisno.

Volim te, čak i kada odlaziš.

Volim te, čak i kada ti je bolje sa drugim ljudima.

Volim te, čak i kada ćutiš.

Volim te, čak i kada ti ništa ne uspeva.

Volim te, čak i kada kasniš ili si u žurbi.

Volim te, čak i kada ne znaš šta hoćeš.

Volim te, čak i kada ne mogu da te razumem.

Volim te, čak i kada ti kažem da te ne volim.

Volim te, čak i ti kada kažem da te mrzim.

Volim te, čak i kada je meni loše.

​Volim te, i to mi treba.

Volim te, i to mi je dovoljno.

Ne duguješ mi ništa za moju ljubav.

Mudra godina

Na izmaku godine sumiramo, ocenjujemo, oplakujemo ili se sa radošću sećamo proteklih 12 meseci, to sam i ja do ove godine radila. Svakog decembra sam pisala o događajima koji su mi obeležili godinu od koje se opraštam, ali ovog uvodim novo pravilo - šta je bilo, bilo je. Lepo je bilo - OK, sranje je bilo - OK. Neću izdvojiti nijedan događaj, nijedan osmeh, nijednu suzu. Sve je to deo, sada već, prošlosti. 

Samo ću se zahvaliti prijateljima koji su sve to sa mnom delili, dobili čir na želucu, od mene, kao i lentu za najbolje ljude, opet od mene.

Nisam ravnodušna niti depresivna, samo mi se može da NEĆU. Eto, neću da od sećanja živim, neću ni uspomenama da se hranim, jer ih u svakoj situaciji stvaram. Ne, nisam ni prepotentna, samo sam svesna sebe i onoga što činim za ljude koji određeni trenutak dele sa mnom. Neću ni da se oni prisećaju istog, jer onda sva moja dela prestaju da budu nesebična, tada ona dobijaju drugu nijansu.

Eto može mi se da na prilazu 40-tim NEĆU da me boli, da NEĆU da trpim ljude koji su tu da bi moj život živeli, da bi se mojom energijom napajali, eto NEĆU da trpim laži, prenemaganja, dvoličnosti i izdaje. NEĆU ni da su mi potrebni. Jedina sigurnost koji mogu da imam je ona koju sebi stvorim.

Izbrisah sve one koji su mi trošili vreme/vazduh, jer ako moram da živim u državi i radim sa svima onima koji ne ispunjavaju moje standarde, ne moram njih da, u svom ličnom svetu, gajim.

Niko me neće zaštiti, niko mi ne može pružiti osećaj sigurnosti. Sve je to na meni. I nije ovo odbijanje tuđe "pomoći", to su činjenice. I da, u poslednjem kvartalu ove godine sam to napokom i prihvatila.

To prihvatanje je bilo bolno, da se ne lažemo. U kodu nam je da verujemo ljudima, da se na njih oslanjamo kada nam je teško ili kada ne vidimo izlaz. Ali ta očekivanja neizbežno sa sobom nose i razočarenja, a ja nemam više snage za ista. Tačnije, sve se manje nadam i još manje očekujem.

Bliže mi se te "famozne" 40 -te, već u 2019., u kojima, jelte, najbrutalnije izgledamo, mnogo smo mudri i jako smo super.

Da li je do njih ili mojih odluka, evo prihvatih da postoje stvari/situacije/odnosi u kojima se zaista nema svrhe davati više od minimuma, nema razloga boriti se, jer, o koncu, ja sa ranama iz tog boja izađem i onda čemu?

Treba uzimati samo ono što prija u datom trenutku. Ne praviti dramu, ako više od toga nema.

Dosta mi je priča o milionima, karijerama i društvenim statusima, jer u životu je sam život: njegov ukus, boja, ritam, sposobnost radovanja svakom danu. Prerasla sam zabrane i dozvole. NEĆU više da se suzdržavam: plače mi se, ja plačem i niko ne treba suze da mi broji ili briše. Smeje mi se - smejem se, niko osmeh ne treba da mi crta, sama ću, ali svi mogu u mojoj radosti da uživaju. Treba mi dodir, uzmem ga, poljubac, tražim ga...

Lepa sam zbog sebe, volim i činim, jer to mene raduje i usrećuje. Ne čekam više ništa, jer Godoa čekaju druga dvojica.

Ah da, ljubav... Ona je svuda i biće ono čemu težim. Biće duboko u meni i ja ću je negovati. Raspašću se još koji put, bole će ožiljci na promenu vremena, zasuziću u zagrljaju... Otvoriću ventil i pustiti da višak isteče, a onda ću popraviti maskaru i navući osmeh, jer će se već neko istom obradovati, a ja ću zbog toga biti srećnija.

Toliko o mojoj "mudroj" 2018. Sigurna sam da ste i vi doneli odluke, rešili misterije ili se samo nadate boljoj godini. Želim Vam mnogo toga, pre svega da istrajete, a ne sagorite, da volite i budete voljeni.

Uzdravlje!

Dvotaktni motor

„Postoje različite vrste ljubavi na ovom svetu, ali nikad se ne pojavljuje ista ljubav dva puta.“ 

Pre nekog vremena podelima sam na jednoj od društvenih mreža tekst koji govori o ženama neobične lepote i izražene inteligencije, koje su nežne i mirne ili preke i strasne, koje su bile i ostale večna inspiracija za pisce i pesnike. Na moje iznenađene isti su više "lajkovali" muškarci nego žene.

I upravo je to bio razlog za mnogobrojne razgovore sa prijateljima, poznanicima, muškim članovima familije, a malo je falilo da anketiram i "propitam" po ulici.

Zaključak I: gotovo svi su isto rekli - oni "pale" kasnije. Imaju više vazduha u ventilima za razliku od žena, zbog kojeg svesni ljubavi postaju uglavnom tek kada su propustili šestu priliku kod određene žene. 

Zaključak II: svi imaju jednu koju vole i koju čekaju, a koju su nekada "imali".


Muškarci i žene kreću različitim brzinama, ali i različito doživljavaju određene odnose. Muškarci mnogo jasnije prave razliku između ljubavnog odnosa i ljubavne veze. I više su okrenuti vezi, za razliku od žena koje lakše dođu do odnosa.

Ljubavna veza je ona vrsta muško-ženske interakcije koja se bazira na osvajanju, podrazumevanju, iluziji sigurnosti, zavisnosti, strogom naglasku na nama, predrasudama, potiskivanju svojih potreba i neizbežnom razočaranju.

Ljubavni odnos, nasuprot tome, traži živost, iskrenost, otvorenost, prihvatanje nesigurnosti kao sastavnog dela življenja, poštovanje, slušanje, gledanje, otvorenost za poteškoće te poverenje da je upravo zajedništvo snaga koja oboma može pomoći da rastu.


Muškarci imaju "standard mesec do tri". To je ono vreme u kojem pokažu ženama najbolje od sebe: pridržavaju kaput, otvaraju vrata, maze, ljube, nežni su i divni, seksom dokazuju koliko su neophodni... Ali taj period prođe, žene posle istog žele više i tu nastaje problem.

Kako kažu moji sagovornici, tada se prepadnu, jer šta dalje. Treba dati i emociju koju duboko u sebi kriju. Možda bi i pokušali da je otkriju, ali im je po prirodi lakše da ne govore o njima, jer zašto pričati kada je mnogo jednostavnije zavući se u lokale sa glasnom muzikom i mrakom, nego sedeti u osvetljenom restoranu na romantičnoj večeri.

Ne snalaze se, kažu. A žene bi, opet, da znaju na čemu su, jer ne bi one gubile vreme sa muškarcem koji se boji emocija i koji živi sakrivajući se od strahova.

Moji sagovornici tvrde i da im je trebalo najmanje pola godine da shvate šta im nedostaje, uprkos izlascima, novim ženama, raznim avanturama i ludom seksu. Nedostajalo je ono što je ONA odnela sa sobom - NJU.

I opet sam bila šokirana - muškarci koji su iskreno, pomalo poplašeno i sa krivicom govorili o neučinjenom, o strahovima i neimanju određenih organa, pa su se dokazivali kod onih koje im nisu ostavile trag na srcu. 

Muškarci su kukavice, kažu oni. Na ženama je da im strahove tetoši, pažljivo prilazi, ne pokazujući da im treba išta, i to kažu. Muškarci se vole dokazivati - u seksu, šarmiranju, lažnoj zainteresovanosti... Taj period bi trebalo da prođe, ali kako isti tvrde, malo njih je evoluiralo.

No, ipak ima i drugih primera, ne treba generalizovati, ali kada sam sagledala listu i uporedila sa rečenim, ima mnogo sličnosti. Ta valjda smo svi satkani od emocija, razlikujemo se po načinu iskazivanja istih. Nekome to ide lakše i nema potrebu iste da brani životom, a ima i onih koji će sve uraditi da do istih ne dođete.

"Iskrena ljubav se događa živima"

Za kraj jedan divan, divan tekst muškom rukom napisan o tome kada muškarac zna da je našao NJU:

Stvar s pronalaženjem žene koju više nikada nećete izgubiti je da ona retko dolazi upakovana onako kako se nadate da će ljubav doći. Ona je sva naopaka. Može biti zamršena ili povremeno izluđujuća, ipak njena zamršenost i intrigantnost je ono što se pokazuje najvećim izazovom za vaše skrivene potrebe. Drukčija je kada je s vama – i vi to znate. Ona ne pokazuje sve svoje karte bilo kome. Kada se otvori i pokaže vam šta drži u rukama, to je uglavnom zapanjujuće i inspirišuće. Sačuvala je najbolje delove sebe za vas. Ona stvara drukčiji svet unutar svoje mašte, onaj koji ne može svako razumeti, ali s vama je otvorila vrata koja su ostala zatvorena.

Muškarac neće napustiti ženu za koju zna da je nikad neće moći zameniti. Svakom od nas je potrebno nešto drugo od partnera. Ljubav nije jedan kalup koji pristaje svima. Postoji milon različitih jezika i ukusa, boja i veličina i svi oni čekaju i kapaju u svojoj udobnoj stvarnosti. Ono što je zadivljujuće za jednu osobu druga osoba može prevideti, ono što je jednome previše drugome može biti taman. Stoga je ova žena, koja je nezaboravna, drukčija za svakog muškarca kojeg je očarala svojom stvarnošću.

Velike ljubavne priče nisu velike zbog toga koliko lako su se stvari događale u njima, već zbog poteškoća koje su njeni akteri prebrodili kako bi ljubav funkcionisala. Iskušenja i nevolje koje su pred nama ukoliko imamo sklonosti da idemo za onim što želimo i nagrada koja sledi, govore nam da bez obzira na sve, ta ljubav će uvek biti vredna toga.

Poseta, zamalo, zabavnom parku

Svi smo bili deca i voleli šarene autiće, balerinu, šećernu vatu i ringišpil u luna parku. Neko je voleo da isproba sve te naprave, neko samo muziku iz istih. E, onda smo odrasli i zamenili te, nekim drugim zabavnim sadržajima i mestima.

I zato jedno jutro reših da dan provedem u, meni, zabavnom okruženju, pomalo mističnom, ali nadasve izazovnom. Sredila sam utiske, poslagala očekivanja i navukla osmeh. Krenuh.

Zahvaljujući novim tehnologijama i svemoćnom google street-u iz prve nađoh adresu i sam objekat. Velika metalna vrata. Otvara ih teta u svojim sjajnim 60-tim godinama, dobro, ličila je pomalo u sivom puloveru na Zvonara Bogorodičine crkve. Škripa metala iza kojeg bi trebalo da se krije carstvo.

Međutim, zamalo...

Voda me i pokazuje, a ja glumim oduševljenje dok jedva smeh zadržavam. Trudi se da mi objasni kako je Balerina nekada imala obe noge, ali vreme je učinilo svoje, pa je sada na jednoj, te ta vrteška nije za upotrebu. Ali zato, od 20 autića dva rade, samo treba otkriti koji su to.

Ringišpil je tek posebna priča. Konstrukcija je dobra, ali nema sedišta. Pa ko hoće može akrobacije da izvodi i proveri koliko su klizave žice i kakva je statika istog. Vozić, pa hm.

Šine sijaju, ali nema pragova, te tako lokomotiva stoji uspavana i mislim da bi se raspala da se slučajno neko usudi da je pokrene.

Posebna atrakcija interesantnog, zamalo, zabavnog mesta, je šatra magije. Jedini problem je što u mađioničarskim trikovima uvek treba "neko iz publike". Ma ne bi ni to strašno bilo da glavni majstor nije poput Kit Ričards (volim ja njega, ali ne da gledam).

Neka, nije mi do magije. No, kada sam već tu da isprobam neku od sprava. I tu postaje urnebesno.

Može se i na te sakate naprave, ali žeton mora da se plati. Jedino su oni bili novi, sjajni i nadasve preskupi za ono što se nudi.

Ne budem stipsa, dam keš. Teti u puloveru izvučem osmeh, a ona mi kaže kako sam omašila dan, jer je baš dan ranije bila sjajna žurka u tom parku zabave. Složim facu u obliku upitnika, ma da li je moguće da uvek omašim "taj" dan.

Isprobala sam pola vrteške, deo vozića i popela se na sajlu (ne pitajte kako). I sve to ne bih uspela da nisam znatiželjna i uvek se usudim.

Zaboravih da vam napomenem, bilo je tamo još par zalutalih poput mene, koji su za razliku od mene uspevali da izgledaju potpuno razočarano.

I taman kada pomislih da to ludilo ne može biti bolje, pojavi se čika zadužen za muziku. Imao je svojih 160 kg i samouveren pogled. Delovao je da se u note razume, neke već...

Sa prvim taktovima muzike devedesetih ovde opšte priznate, tada, shvatih da uvek može biti "zabavnije".

Nisam dočekala sledeću listu numera, zahvalila sam se i uz osmeh kazala kako baš moram da požurim, ali vratiću se. Ali, zamalo.