Zdravstvo u Srbiji: Leči bolest, a hrani njen uzrok. Trebaće.

 U Srbiji je sve kao na lekarskom receptu - kratko, nečitko, a može biti ubojito. 

Gost na blogu - pročitajte.  

Srbija nema problem zbog odlaska medicinskog kadra na rad u inostranstvo, rekao je Ministar zdravlja Zlatibor Lončar. "Mogu odgovorno da kažem da u ovom trenutku Srbija nema taj problem i ne radujem se što ga druge zemlje imaju. Ne kažem da ne može da dođe u Srbiju", rekao je Lončar na konferenciji za novinare, a preneo N1.

Ministre Lončar, Srbija možda nema problem, ali građani i građanke koji žive u Srbiji i „osuđeni“ su na korišćenje zdravstvene zaštite u državnim ustanovama ili rade u tim istim državnim zdravstvenim ustanovama IMAJU problem zbog odlaska medicinskog kadra u inostranstvo. Na rad u inostranstvo.

Drugi među nejednakima

Godišnje oko 1.000-1.100 lekara se školuje na medicinskim fakultetima u Srbiji. Oko 1.800 medicinskih sestara, tehničara, pedijatrijskih i ginekoloških sestara se školuje u srednjim školama širom Srbije. Pretpostavlja se da nešto manje od 2.000 medicinara godišnje napusti zemlju. Dve hiljade.

Ove brojke simbolišu apsurd Lončareve izjave.

Kao prvo, da se ne lažemo, niko od onih koji su otišli nije mnogo srećan što je morao da ode. Morao apostrofiram jer su ti ljudi na neki način prinuđeni da odu. Proterani, ako ćemo ratnim rečnikom.

Da su od svojih plata mogli da prežive i iškoluju svoju decu, niko se ne bi mesecima lomio da nauči nemački, engleski, norveški, mađarski i druge jezike.

Da su imali sredstva za rad i nisu morali da se ponižavaju pred pacijentima tražeći im da kupe gaze, špriceve, ćebad, oktanisept, brufen ne bi li im pružili zdravstvenu zaštitu, ne bi se sa svojom familijom gledali preko skajpa.

Da nisu morali da hodnicima šetaju u zakrpljenim i izbledelim/požutelim uniformama i probušenim klompama, sigurno ne bi prali guzice dementnim ljudima u toj Nemačkoj.

Da nisu gledali kako njihovi stranački podobni nadređeni u kovertama i koferima naplaćuju za svoje usluge, a njima ni moral, ni obraz, ni Hipokratova zakletva to nisu dozvoljavali, ne bi sada glasali u dijaspori.

Nije njima tamo sjajno, ali veoma malo ih se vratilo. Zašto? Od plate mogu da izmire stan, račune, kupe hranu i odu na godišnjE odmorE. Čak i pošalju familiji koji evro.

Zdravstveni radnik/-ca u Srbiji od svoje plate ne mogu ni pola od toga. Lekari možda i mogu, jer većina ih radi i u privatnim ordinacijama, pa se dovijaju. Teško je raditi dva posla, ali znaju zašto rade i imaju neke koristi. Vidljive koristi.

Medicinske sestre, medicinski tehničari, više medicinske sestre... su neka druga priča. Od plate koja nikako ne prelazi 40.000 dinara teško da se mogu platiti računi i kredit za stan ili podstanarski stan. A šta ćemo sa hranom, troškovima za decu, higijenu, odeću, obuću? Sve češće medicinske sestre rade nešto što nije njihova struka – izlivaju nokte, seku urasle nokte (manikir, pedikir), previjaju nepokretne, peru nepokretne, čuvaju decu, prave kolače za proslave, sviraju/pevaju po svadbama...

Jeste li pitali nekada sestru koja Vam je asistirala u sali kada je poslednji put bila na odmoru, na moru, planini, onako opušteno, bez torbe hrane u prtljažniku? Pitajte.

Jeste li pitali nekada nekog tehničara u Hitnoj pomoći kada je poslednji put bio na masaži ili prespavao noć bez košmara?

Jeste li primetili kako izgledaju i šta imaju obučeno zdravstveni radnici kada ih Vi ne obilazite uz višednevnu najavu, sa televizijskim kamerama? Kakve su im uniforme?

Ko ostaje?

Kad odu najbolji, najuporniji, najizdržljiviji ko nam ostane? Ostanu onu koji još nisu spremni da ostave svoju decu, a bračni drug ima iole dobro plaćen posao.

Ostanu oni koji će uskoro u penziju. Ostanu oni koji ne mogu da nauče strani jezik. Ostanu oni koji vređaju, oni koji vređaju pacijente jer su stari, ne vide, ne čuju dobro, jer su debeli, jer nisu završili medicinske škole pa ne razumeju šta znače sve one ...skopije.

Ostanu oni koji uvek pronalaze način da izbegnu sav posao, ostanu oni neradnici.

Od nemila do nedraga

Kao drugo, korisnici zdravstvene zaštite su verovatno prvi u ovom lancu ispaštanja. Među njima sam i sama. Nažalost.

Svaka čast na gama noževima, mamografima i onkološkim odeljenjima, ali šta ćemo sa nama/onima koji još nisu toliko bolesni, koji žele da poprave svoje narušeno zdravlje ili sačuvaju dobro zdravlje?

Svi skrininzi koji su aktuelni su pohvalni, ali... Jedno uzdižete, drugo sahranjujete. Mora li tako, ministre?

Žao mi je što je vaše lice poznato svima i ne možete da se infiltrirate kao običan smrtnik, te da preko kol centra zakazujete preglede. Tada biste uspeli da shvatite kakav je naš zdravstveni sistem. Zato, ja ću Vam ispričati kako je.

1. Povišen šećer u krvi (istina samo jednom i to nešto malo preko 6 mmol/L), u porodici bilo dijabetesa + povišen krvni pritisak 150/95 mmHg i 160/100 mmHg, u porodici bilo KV bolesti više + gojaznost + proširene vene sa inicijalnim problemom na venskim zaliscima na preponama = nedovoljan pokazatelj da je potrebna konsultacija/pregled sa endokrinologom. „Niste dovoljno bolesni“, reče mi doktorka.

Kako to?

Jedini internista endokrinolog koji radi u Domu zdravlja „Novi Sad“ je preopterećen bolesnijim pacijentima, pa je nemoguće dobiti termin za one koji nisu životno ugroženi. (Moj slobodan prevod onoga što mi je doktorka rekla.) Lekari na tercijarnom nivou su zauzetiji operacijama i spašavanjima života, sekundarni nivo u Novom Sadu ne postoji (to možda i znate, obećali Vaši iz vlasti da će biti ubrzo i bolnica), pa lekari na primarnom nivou zbrinjavaju one koji još nisu za bajpas, stent i slično.

Može sve u privatnoj ordinaciji, što košta prosečna mesečna plata na analize i jedan pregled.

Jel zato predsednik Srbije ide kod kardiologa u Rusiju?

2. Kontrolni pregled kod oftalmologa, pregled dioptrije, merenje očnog pritiska, pregled očnog dna u Domu zdravlja „Novi Sad“ ne može.

Zašto?

Malo je oftalmologa, primaju samo pacijente sa kataraktom, jer oni u Kliničkom centru Vojvodine samo operišu i primaju teže pacijente. Znate ono „smanjićemo liste čekanja za operaciju katarakte“? I onda ovi u Domu zdravlja nemaju kad da se bave prevencijom i kontrolama onih koji nose naočare i sočiva a nemaju problema sa kataraktom.

3. Kada se desi da vam pukne vena (u mom slučaju spoljašnja, na nozi), odete u Urgentni (naravno ako je posle 20h, a ako je pre toga onda tako krvavi kod svog lekara po uput), čekate nekoliko sati da vas lekar pogleda i prepiše šivenje. Taj isti lekar vas i ušiva, ali u drugoj ordinaciji, nakon što sačekate još koji sat. Od jedne do druge ordinacije imate nesvakidašnju priliku da vas „provozaju“ u kolicima bez guma na točkovima. Probajte, nezaboravno je. Pogotovo onima koji vas „guraju“ i „vuku“.

Na kontroli kod kardiovaskularnog hirurga se pojavi stažista, baci pogled na ranu i onda na mašini (dobro ste pročitali, na mašini) otkuca izveštaj.

- Doktore, šta da radim ako se to desi ponovo?

- Dođete, mi vas zakrpimo i gotovo.

- A šta da radim da se ne desi ponovo?

- Smršajte i držite nogu podignutu 30 stepeni u odnosu na kuk.

- ?!?

Jeste li probali? Probajte na poslu. Zabavno je kada ustanete posle sat vremena takvog sedenja.

4. Ako odete na bezazlenu operaciju skidanja mladeža ili tako nečega na Odeljenje plastične hirurgije u Poliklinici KCV-a nikako ne idite u WC. Horor film sa ne tako lepim mirisom.

Osoblje veoma ljubazno, profesionalno, strpljivo. Ali bez vremena da vam objasne šta vas dalje čeka. Ili pitajte ili se snalazite.

Mantili osoblja zakrpljeni. Mantili za pacijente nezakrpljeni i u raspadnom stanju. Bukvalno. Mali savet za buduće pacijente: ako ste gadljivi, nikako ne gledajte ispred sebe, jer sve što se odseče sestra ispred vas naliva nekom tečnošću i ostavi da se zavede u knjige i prosledi na analize. Nema gde drugde.

Ima toga još... Samo pitajte, reći će ljudi.

A tamo negde daleko

Tako negde, van Balkana, a u Evropi biraš ordinaciju gde ćeš obaviti pregled, čekaš na operaciju koja nije hitna ali je besplatna. A i ne moraš da čekaš, zavisi od ordinacije koju izabereš.

Tamo negde biraš porodilište i način porođaja. Tamo negde porodilja dobije apartman (soba i kupatilo) za sebe, bebu i muža, dobije pelene, benkice, hranu...

I sve to bez koverte, poklona, dodatnih troškova i mučnog moljakanja za informaciju i pokunjenog saginjanja glave što baš ne znaš sve termine naizust.

Nemam zaključak, osim ovoga:

U ime svih nas sa druge strane, hvala svim onim humanim medicinskim radnicima koji su ostali. Hvala svim Vesnama, Majama, Kristinama, Danijelama, Ljubicama, Slavicama, Slađanama, Bojanima, Igorima, Dejanima... koji su tu za nas. Dok i oni ne odu!

T. Jakonić

Deklarativna odbrana Ustavom garantovanih prava

I bi Prajd... Prvi u Novom Sadu... I nije bilo šljokica, perca, leptirića i cveća. Bilo je - tako (to TAKO izgovorite kao da vruć krompir imate u ustima).

Da se na početku razumemo: Ja sam bila i svojim prisustvom dala podršku SLOBODAMA (Ustavom Republike Srbije definisana kategorija). A Ustav je najviši pravni akt jedne države, te bi oni koji se u Srbiju zaklinju i istu "brane" morali da poštuju to "sveto pismo" koji između ostalog nalaže:

Kako je u ovoj državi sve kobojagi, tako je i priča u vezi sa ovom manifestacijom vrlo slična onim koje počinju sa "Bio jednom, jedan...".

Gradske vlasti ispunile su uslov EU i dozvolile/organizovale Prajd pokazujući svetu kako se i Srbija bori za jednakost, kako diskriminaciji nema mesta, kako svaki građanin ovde ima prava i bla, bla...

Pomoćnica gradonačelnika Novog Sada Ljiljana Koković izjavila je da je Grad Novi Sad jedan od brojnih gradova u svetu koji je uključen u obeležavanje 17. maja - Međunarodnog dana borbe protiv homofobije i transfobije (khm, khm..).

I dok ONA to izjavljuje, u Srbiji/Vojvodini/Novom Sadu se dešava stvarnost. Taj famozni skup oivičen je brojnim barikadama. Specijalne jedinice policije dovučene su u Novi Sad iz najudaljenijih delova države, a skup je okarakterisan kao visokorizičan (a jelte, slobode ipak imaju ograničenja)

 (fotografija: Žarko Bogosavljević)

Licemerje je ponovo potvrđeno. Na Trgu republike se danas NIJE slavila sloboda, ni ravnopravnost niti su se povrđivala zagarantovana prava.

Danas smo imali tor, deo oko tora i Srbiju. Bili su tu - predstavnici LGBT populacije, gradske vlasti, mi i oni. I svako je odigrao svoju ulogu. Mahalo se zastavicama, malo, isto toliko je i muzike bilo, govorancije.

Samo je falilo ISKRENOSTI. Nedostajala je stvarna podrška. Nije bilo ŽELJE da se ovo društvo reši zala koja rastu svakodnevno. NIJE! To nije pisalo u scenariju. Za to nisu glumca pronašli.

Prilazi Trgu bili su bili zatvoreni. U dva reda su bile postavljene barikade, ulazilo se samo uz pretres, dobijenu narukvicu i u određenom trenutku. Ako ste omašili vreme ulaska, molim, sačekajte sledeću godinu pa možda uspete da date podršku prisustvom. Iliti više sreće dogodine.

Sa krova zgrade posmatrali su i snimali NEKI, zluradi bi rekli da su to bili pripadnici Službe. To su vam oni koji ujutru "Mirka u pedera pretvore i pošalju na Prajd, da glumi i špijunira".

Ispred tora, iliti pozornice sa koje se svetu šalje slika kako smo eto i mi evropejci, te uz premijerku (LGBT pripadnica) imamo i svesti o seksualnim slobodama, dešavalo se ono što Srbija zaista jeste, ono što ovdašnja vlast (na gotovo svim nivoima) suštinski neguje, podhranjuje i raspiruje - MRŽNJA.

 (fotografija: Žarko Bogosavljević)

 Srbija je sekularna država, ali na papiru. Srbija ima Ustav, samo na papiru. Ljudi su slobodni, samo dok ne pokažu da su drugačiji. Građani su samo dok im vlast to odobrava.

U Srbiji je sve privid. Ovde se živi na komandu, misli po naređenju, govori i sluša (sa) idiota...

 
 

Čist vazduh protiv prodaje gaća

 (drvoredu u ulici Kornelija Stankovića u Novom Sadu; slika preuzeta sa sajta dnevno.rs)

Nisam arhitekta, ne razumem se previše u botaniku, a najmanje sam urbanista... Međutim, imam pluća i dišem, te mi je za taj "predikat" potreban vazduh.

Živim u nekada najlepšem, za mene, gradu - Novom Sadu. Potičem iz porodica koje su ovaj grad i društvo zadužili. Imam šta da baštinim i time se ponosim. Međutim, u poslednje vreme ozbiljno preispitujem ocenu koju dodelih ovoj varoši - najlepši.

Jedan grad čine ljudi, građevine i energija, a posebnost Novom Sadu daje i sama reka - Dunav. Ali kako teče voda, tako se i prilike menjaju. Sve više ljudi odlazi, dolaze drugi, novi, u potrazi za srećom. I ta vrsta migracija je prihvatljiva, neophodna čineći Novi Sad prepoznatljivim mestom susreta. Multikulturalnost ima pun smisao ovde. Bar bi trebalo da je tako...

Nažalost nije...

Neću se baviti svim problemima koje su stvorile razne vlasti, nestručne i bahate. Neću pomenuti ni sav nepotizam po javnim preduzećima, ni burazersku politiku kojom se vode, ni samovolju kojom se aktivno služe.

Izdvojiću da na Keju stoji staklena kutija koja je trebalo turistima najlepše od nas da predstavi (suvenarnica koja nije u funkciji), metalne kioske koji su pobacani po zelenim površinama i pešačkim prelazima (i još ne rade), napuštenu autobusku stanicu (ishod loše procene, nestručnosti i sudskih presuda), nedostatak kontejnera i kanti za smeće, razrušene trotoare i biciklističke staze, nasilno izgurane ivičnjake koji treba da nadomeste neimanje rampi, loše organizovanu gradnju, parking prostore kojih nema dovoljno, jer Grad ne kontroliše neimare - da li su ispunili projekte kada su na placu jedne kuće podigli višespratnicu...

Ali, neću o tome pisati.

Pisaću o vazduhu, iako je ovde magla na ceni. Prodaja iste bi mogla bruto nacionalni dohodak da poveća.

Izvući ću paralelu između dva grada koja mi se baš dopadaju: Novi Sad i Kopenhagen.

Prema Wikipediji Novi Sad zauzima 702,7 km2, a Kopenhagen 526 km2. Vojvođanska varoš broji 1.971 stanovnika po m2, a danska prestonica  6.574.

Uprkos gustoj naseljenosti i manjku kvadrata u odnosu na Novi Sad, Kopenhagen ima 14 parkova, 9 vrtova i botaničku baštu i 2 rezervata sa divljim životinjama (?!). Novi Sad ima, zvanično, 4 parka i još po koji neformalni; nema vrtove i nema botaničku baštu.

Kopenhagen je ispresecan kanalima kojima teče Baltičko more, Novi Sad ima Dunav i podzemne vode. Danci su pored ozelenjavanja gradske i ostrvske površine, počeli sa "izgradnjom" plutajućih šuma. Novosadska vlast umesto oplemenjivanja, bar postojećih, zelenih površina, planira, npr, izgradnju birtije od 300m2.

U Kopenhagenu saobraćaj je regulisan, između ostalog i zelenilom. Da, da, dobro čitate. U automobilskim trakama tako iznenada ili u blizinama raskrsnica "postavljeno" je stablo ili neka druga biljka. Pa ti "kume" divljaj po ulicama.

Prestonica Danske, proglašena je za "Glavni grad Zelene Evrope 2014. godine", pošto je dobila najviše ocene za svoje ekološke inicijative.

Cilj lokalne vlasti je da Kopenhagen 2025. godine postigne "nultu proizvodnju ugljen-dioksida". To znači da oslobađanje ugljen-dioksida iz vozila i drugog sagorevanja bude uravnoteženo sa apsorpcijom tog gasa širenjem zona pod gradskim zelenilom i na drugi način.



(Novo naselje, Novi Sad)

U Novom Sadu ni kružnih tokova dovoljno nema, crveno svetlo se tumači kao uslovno... Ovde se svi u bicikl "kunu", a automobila nikad više. Grad bi i to mogao da uredi po principu parnih i neparnih dana, da poveća drastično cene parkiranja u kritičnim zonama, obustavi saobraćaj u centru, bar sveštenim licima onemogući uništavanje jezgra grada... Ali, kako će onda pojedinci pare za vikendice uzimati, kako će se benefiti praviti kada jednom odu, a hoće, sa vlasti...

U mom gradu stabla su višak. Smetaju... Posadiće stručnjaci starija, lepša, "bogatija", zelenija... U Limanskom parku umesto recimo, novih bilja, neke dodatne staze ili bar nekog terena, gradiće se kafana. Verovatno će se i tradicionalne vojvođanske pljeskavice služiti. Do tog objekta građani će automobilima dolaziti, jer kako će novokomponovane snajke u štiklama po travi gacati. Pa će se onda opet postaviti pitanje parking prostora, đubreta, smrada izduvnih gasova...

Biće to prilika da se nove patike sa zlaćkastim znakom pokažu, prošetaju helanke koje batačiće treba da utegnu, jer jelte ide leto...

Vlast ovde ne mari za preporuku EU, koja nalaže da grad poput Novog Sada treba da ima od 20 do 25% zelenih površina. Mi jedva do 15 dobacimo u pojedinim delovima grada. Da nam nema Petrovaradinskle tvrđave, ni toliko ne bi nagurali.

Novi Sad je jedan od najmanje zelenih gradova Evrope, a u takvo stanje grad je došao zbog kontinuirane nebrige i seče stabala, koja se godinama sprovodi nestručno - (VOICE).

Izveštaji o realizaciji poslovanja Gradskog zelenila pokazali su da je u periodu od 2014. do 2018. godine posečeno ukupno više od 1.700 stabala, pretežno u drvoredima i blokovskom zelenilu.

Prema ocenama stručnjaka, a pisanju medija,  poseban problem predstavlja činjenica da je više od hiljadu hektara prebačeno iz šumskog u gradsko građevinsko zemljište.

Poređenje (još jedno) i pronađi razliku:

 Novi Sad - 702,7 km2 i 1.971 stanovnika po m2.  

 Kopenhagen - 526 km2 i 6.574 stanovnika po m2.

Iz svega iznetog, a u skladu sa najavama da će spratne garaže zameniti drvorede, da će se od parkova vašari praviti, dolazim do zaključka da će Novosađani u narednih nekoliko godina "čist" vazduh udisati iz ventilacionih sistema tržnih centara. Ima ih po broju isto kao i parkova. A vodim se i mišlju da gradski oci uništavanjem zelenih površina i parkova, žele da taj "zaludan" svet, koji bi u istim sedeo i svoju hranu i piće trošio, u šoping molove uteraju kako bi pazare pravili onima od kojih poreze ubiraju. Čist vazduh vs prodaje gaća.

*I za kraj poruka nadležnima: NIJE SRAMOTA AKO NE ZNATE, SRAMOTA JE ŠTO SE PAMETNI PRAVITE! Putujte, ionake naše novce na gorivo trošite, učite, pitajte...

365 dana

Spakovao je veliki narandžasti kofer i izašao iz stana. Počinjala je nova priča, nova avantura i period potpune neizvesnosti. Bio je april, ali bez kiša i ne u Beogradu.

Sećam se tog tupog osećaja. Neverovanja, ništa neće biti kao dan ranije. Nije ni trebalo da bude, iako sam želela da se vrati to juče. On tamo, 2.000 kilomatara daleko, raspakuje stvari, ja ovde, u Novom Sadu, teglim kese, kutije... ušuškavamo se u nove živote, razdvojeni. Počinje zvanično, tim činom, godina koju uskoro i obeležavamo.

Prošla su sva četiri godišnja doba. Kao što su i ona nepredvidiva i naše priče su bile takve. Najblaže rečeno neverovatne. Od eksplozija ljubavi do najgoreg bola koje samo ljudi jedni drugima mogu naneti. Od najfinijih zagrljaja do najgrubljih reči. Uz milion osmeha do hektolitara suza.

Teško je voleli nekog daleko od sebe. Želeti ga, a istovremeno prihvatati realnost. Posete u tih 365 dana... pa...: od najnežnijeg zagrljaja do najtežeg ćutanja.

Imali smo svoje "živote". Pokušavali i uvodili nove rutine, svako za sebe, planirali budućnost, bez pritisaka, nadanja i očekivanja, bez ovog drugog. Dobro, to je bilo samo za javnost. Oboje smo duboko u sebi jako želeli ono što nismo izgovarali, a što je u mnogo puta bio razlog za svađe i nesporazume. Onda smo i ućutali. Prestali smo da izgovaramo ono što je trebalo da bude rečeno.

Udaljavali smo se. Razišli. Okrenuli leđa jedno drugome.

Izvući ću paralelu... Period od prve do druge godine deteta možda je najupadljiviji u razvojnom smislu, smatraju stručnjaci. Dete u ovom periodu nauči da hoda samostalno, počinje da piški u nošu i jede samo kašikom.

Uz to, dete u tom uzrastu muči izbijanje zubića, prve prehlade, temperature. Ono se, pak, suočava sa velikim novim svetom, znatiželjno je i bez straha...

Sve smo mi u tih godinu prošli, ali se nismo straha rešavali. Bio je sve dublji i snažniji, hranili smo ga i negovali. Pojedini bi rekli da smo se "razumom" koristili, iako to nije opravdanje za ono što smo činili jedno drugome.

Ljubav se gradi, sazreva, raste, menja nas i ako, imamo hrabrosti, oplemeni i pobedi, više izleči. 


Ono što je meni razdvojenost donela, godina naučila je da sada mogu da odgovorim na:


Šta je za njega obaveza? Koje su mu granice? Kako voli da provodi slobodno vreme? Kako podnosi konflikt? Kako voli da bude voljen? Gde želi da živi? Koji su mu ciljevi za budućnost? Koliko su mu važni prijatelji i porodica? Šta misli o našem seksualnom životu? Šta on misli o tome gde ide naša veza?...

Zaključiću ovaj tekst i u slavu te godine, koja nas je promenila, u kojoj smo odrasli:

uvek sam nas poredila s velikanima, iako možda naša priča neće biti u školskoj lektiri. Međutim, ne mogu nemiri ono što može spokoj. I znam da me voli... I znam da ga volim. 

Jednostavnost sebičnosti i složenost altruizma

Na stolu pogačice s droždinom, kiflice sa sirom i tulumbe. Kiša rominja i martovsko je prohladno veče. Čekaju se gosti. Trebalo je to da bude jedno prijatno, ušuškano veče. No, i pored sve želje, nije. Nedostatak parking mesta u okolini odredio je one koji se čekaju da ostanu u svojim kućama. Istina, mnogo je vozila, a malo mesta ista...

E nije, nego je još jedan u nizu glupih izgovora.

Mnogo sam se istih naslušala. Svaki ponaosob obrađivala i opravdavala. A sada, eto može mi se, neću.

Prebrojala sam svoje izgovore, i moram priznati, bilo je ih je vrlo malo. Uglavnom sam vrlo precizna: kad hoću, onda hoću, kada neću, onda baš neću. Znam zašto hoću i zašto neću da uradim/vidim nekog/nešto.

Ali ipak se danas bavim tom rečju i njegovom težinom. Za dobar izgovor treba biti lukav, za loš možda, samo sebičan. Lukavstvo je jedan vid prevare, manipulacije, obmane, iskorišćavanja, zloupotrebe i kontrolisanja određene osobe. Lukavstvo je najčešće osobina sebični ljudi. To su oni koji su usmereni na sebe i ostvarenje svojih interesa, ljudi koji su sami sebi centar sveta, i to pokušavaju da nametnu i drugima, svesno ili nesvesno.

"Samo su glupaci lukavi, a samo inteligentni ljudi mogu biti naivni. Lukavstvo nije izvor nikakve ideje o životu, a naivnost sama po sebi uvek predstavlja izvesnu ideju o stvarnosti, makar obično idealiziranu. Naivni su oni ljudi koji o životu imaju bar svoju iluziju, a lukavi su, naprotiv, osuđeni da uvek izobličavaju i degradiraju istinu. Naivnost, to je mladost srca, pa čak i u poznim godinama. Naivnost znači ulepšavati sve oko sebe. Naivnost je dakle osobina lepih duša".

Postoji momenat kada bliske ljude ne pitamo za razlog viđanja. Ne tražimo plan druženja sa urađenim redosledom radnji u okviru iste akcije. Posebno to ne radimo sa porodicom. Ne pravdamo svoje postupke, koji su povredili drugog, nama, navodno, bitnog. Ne pretvaramo sebe u žrtvu nesporazuma, ako smo jasno postigli dogovor.

Sebični ljudi se koriste izgovorima kako bi prekrili nezainteresovanost ili nerazmišljanje (koje je opet posledica odsustva razumevanja drugih). To su oni koji su u stanju da vam ispričaju sve komšijske probleme i nakon čega će otići bez da se zainteresuju za, recimo, vaše zdravlje. I na meni je izbor, želim li takve osobe u životu ili ne.

Ta sebičnost i sve što sa njom ide, od ljudi pravi usamljene, ostavljene osobe, očajne i željne pažnje.

Mene je jedno život naučio - da ne patim za onim od juče, već da ljubim ovo sada. Nije da sam u potpunosti dostigla taj nivo svesti, pa me zaboli ono bez čega sam ostala, ali, jesam savladala patnju koja kao posledica ide uz tu bol.

Izmaštam u toku dana milion scena: zagljaja, vidim oka dva, osmeh, šutiram i ja loptu... Onda otvorim oči, udahnem i zagrlim ono što imam. Zahvalim se što su me za majku/prijatelja/koleginicu izabrali.

Obučem jaknu i odem na kafu koju sam obećala ili prosto istu skuvam i ugostim. Jer, neću sutra da tugujem za tim momentom, jer sam ga izabrala JA i niko me na isti nije terao.

Nema vremena za izgovore, jednostavno je: ili se hoće ili ne. Sve ostalo je suludo trošenje energije na sebičluk koji se lukavošću kasnije spira. I o koncu ljudi postaju ogorčeni i usamljeni.

Meni od ovoga više ne treba

Odmah na početku da vas upozorim da će nastavak teksta biti supernjanjav, pun emocija i mojih utisaka. Ovo je priča o prijateljstvu, NJIMA koji me vole, MENI koja ih voli.

Sinoć su stan na 11 spratu ispunili prijatelji. Vazduh je mirisao na ljubav. Da, bila je to noć potvrda koje nemaju cenu, koje nisu merljive poznatim jedinicama, koje novac ne može da zameni.

Retko ko priča o poklonima koje dobije za rođendan, kažu nije pristojno. E ja se ne slažem. Ja ću pisati o njima, jer sve što mi je poklonjeno jeste potpuno lično, znak koliko me poznaju i vole darodavci.

Najvredniji poklon koji sam dobila bila je rečenica, od gotovo svih,: ZASLUŽILA SI. Tu sam se u par navrata rasplakala.

Poklonili su mi nešto u čemu ću samo ja uživati, nešto što ne mogu da podelim sa drugima, poklonili su mi vreme da se sebi ugodim, da provedem neke sate u objektu u kojem će drugi brinuti o meni, jer zaslužila sam kažu.

Teško se kupuje parfem za osobu sa kojom ne delite svakodnevno sate, ali jedan od prijatelja je izabrao baš ono što ja jesam. Nije promašio.

Portret mene, kako me on vidi, je dokaz koliko me poznaje i svaki detalj jesam ja.

Roman simboličnog naziva "Tajni život velikih pisaca" uz poruku: Čitaćemo i o tebi; pa treba li više?

Ima još toliko toga, ali i ovim sam, možda preterala u otkrivanju. No, namera mi je da podelim spoznaju da 40 godina rada na sebi, pokušavanja, loših veza, propalih snova, ubijenih želja... je ipak donelo dobro. Imam svoje prijatelje, te drage ljude koji su mi oslonac, podrška, koji su tu da sa mnom plaču, smeju se i piju. I ja sam tu za njih.

PRIJATELJI su ovaj jubilej i moju 40-tu zanavek jedinstvenom načinili. Znam da nikada neću biti sama sve dok imam bar jednog od njih.

Niti prijateljstva su tanke, osetljive i mogu se lako pokidati, ali na nama je da ih jačamo i čvrsto držimo. Jer su baš ti ljudi dokaz naše vrednosti, a to se novcem ne može ostvariti.

Sinoć je prijateljstvo dobilo krunu, sinoć su sva ulaganja u nas, potvrđena. Zato, čuvajte prijatelje, posebno kada su teški i mrzovoljni, kada se sa njima ne slažete, kada okrenete glavu da ih ne biste opsovali, kada ućutite da ne biste vikali... 

Grad slobode koji nikada ne spava

„Nek' bulevari sveta pamte muziku tvojih koraka...“

Ima tih petaka u mom životu koje ću pamtiti dugo, ljubomorno čuvati i zasuziti s vremena na vreme na uspomene koje stvorih. I prošli petak je bio takav. Osam sati hoda, perece, 200 fotografija.. jedan neočekivani februarski sunčani dan u Berlinu.

On nije romantičan kao Pariz, nije ni arhitektonsko čudo, daleko je manje živopisan od Barselone. Ali je POSEBAN. I živ kao nijedan drugi evropski grad.

Čula sam da mnogi kažu da su u Berlinu izgubili dušu, a neki drugi mu se opet stalno vraćaju, jer on nije ljubav na prvi pogled, ali jeste za ceo život. Volela bih i ja da dušu u njemu izgubim, jer me je „opekao“, a ljubav bih potvrdila.

Dok sam šetala, naravno uz papirnu mapu grada i pokušavala da se snađem, odbijajući da koristim prevoz kako ne bih propustila detalje, pratila me je misao kako se u tom nemačkom gradu život dešava bez nervoze, besa, a u vazduhu se osetila dobra vibracija, odlična energija koja me je podsetila na kuću. Tačnije, kao da baš tu pripadam. Čini mi se da njemu pripadaju svi oni koji nisu u glavama omeđani, oni koji šire slobodarski duh, oni koji ne bi „svoje“ tražili i stvarali geta, oni koji prihvataju različitosti i ne osuđuju... Baš takve i Berlin voli i zato je to grad sa najrazličitijim kulturama, navikama i prilikama.

To je grad koji je posle Drugog svetskog rata pretrpeo teško razaranje i zbog toga je nazvan "Vremenskom nulom". Berlin je 28 godina bio podeljen zidom, koji su 13.08.1961. podigli Sovjeti. Dug je bio oko 200 km, visine 4 metra, a čuvalo ga je oko 12.000 vojnika. Probijen je 09.11.1989.

Berlin je mesto susreta reke Havel i Špre, poseduje više od 1700 mostova, a ispresecan je sa 180 km kanala.

Toliko o klasičnim turističkim informacijama, o samim građevinama možete pročitati na internet stranicama bilo koje agencije/portala. Izdvojiću vam neke detalje koje su meni bile interesantne.

Neobična mi je bila pojava dugačkih cevi plave boje koje su izdignute sa zemlje i gotovo se nalaze u svim ulicama. One se uvijaju svuda po gradu, negde čak i preko prometnih raskrsnica. Glavna funkcija tih cevi jeste da pomažu pumpanje podzemnih voda i usmeravanje ka kanalima, budući da je Berlin prirodno močvarno tlo.

Berlin ima više muzeja nego kišnih dana: 180 muzeja, dok u proseku ima 106 dana u godini kada pada kiša.

Prema podacima iz Turističkog centra, svaki drugi stanovnik Berlina nije u bračnoj zajednici. Studija iz 2015. godine pokazala je da u ovom gradu ljudi odbijaju da se skrase u bračne zajednice, već ih dosta živi u vanbračnim ili samačkim životom.

Ne znam zašto se taj podatak nalazi u turističkoj ponudi grada, ali je interesantan.

Uz to, tamošnji upućeni svet kaže i da se stanovnici Berlina ne mogu skrasiti, te da ih ne drži mesto. Postoji podatak da se svakog sata čak 18 ljudi preseli iz jednog kraja Berlina u drugi, zbog čega se isplati otvoriti kompaniju za selidbe.

Ja nisam uspela da pronađem, ali su me uputili i na jedan neobičan bankomat, koji izbacuje zlato. Takođe su mi kazali da iz drugog, takođe nesvakidašnjeg, ako me tokom ili nakon noćnog izlaska nažuljaju cipele u "Fricklubu" mogu za devet evra iz bankomata uzeti nove baletanke.

Semafori za pešake u gradu su posebna priča, oni su simbol i suvenir Berlina. Oni imaju i svoje ime - Ampelmani. Naime, u vreme podele grada, u istočnom Berlinu se ovaj čikica razlikovao od zapadnog, koji je bio kao i naš tj. standardni. Nakon ujedinjenja Nemačke bilo je pokušaja da se semafori u istočnom delu grada unificiraju, odnosno, da se Ampelman zameni klasičnom figurom. Međutim, Ampelman je bio veoma popularan i omiljen, te je usled pritiska građana istočnog dela Berlina, ostao na semaforima.

Između 40.000 i 50.000 ljudi svakog vikenda ispuni berlinske noćne klubove, a ako vam ne odgovaraju, onda se može iznajmiti muzej i organizovati zabava. Cene iznajmljivanja muzeja se kreću od 8.000 do 20.000 evra. Jedan od popularnijih muzeja za iznajmljivanje je "Staatliche Museen zu Berlin".

Sigurna sam da svako ko je posetio Berlin ima svoj utisak, ovo je moje viđenje i par crtica na zadatu temu. Nisam dovoljno dugo bila, te nisam obišla ni desetinu onoga što Berlin nudi. No, imala sam prilike i da se izgubim u gradu, a to je posledica smene dana i noći. Jer grad nije isti po dnevnoj svetlosti i kada zasijaju reklame i ulična rasveta. Ne, nisam se izgubila, jer me mrzelo mape da čitam ;)

Za kraj, sve ovo u tri reči: Berlin je divan...