Životić

Iskustva nas definišu, situacije određuju ponašanja, a osećanja nas otkrivaju...

Pre 12 godina sam bila uverena da znam kako će mi život izgledati, činili su mi se jasni strahovi, koje moram da pobedim, bila sam uverena da od mene zavisi većina stvari.

Tog 26. marta 2008. oko 3 sata ujutru otišla sam u porodilište. Opremljena, torbom sa svim onim stvarima, koje su neophodne posle porođaja, u svoj svojoj veličini, a bilo me je, i sa nadom da ću izdržati sav bol nakon kojeg ću videti ono što mi se u trbuhu razvijalo devet meseci pre toga, stigla sam na "to čarobno mesto" gde "postaješ majka".

Neću pisati o iskustvima u tom "čarobnom" zdanju, odnosu dežurnih lekara, samo ću reći da je dobro što sam medicinsku školu završila i što su mi prijateljice tu noć i dan radile.

Tog 26. marta u 11.35 u ruke sam dobila "nadrndani" zamotuljak. Rodila sam sina. Bebca, koji je rešio da odmah pokaže koliko je majkin. Sićušan, namrgođen, jer se i on trudio pa i umorio, vikao je koliko je umeo. Životić u mojim rukama!

Gledasmo se vrlo čudno, znamo se, ali smo nekako drugačiji jedno drugome. Nismo se tako, valjda, zamišljali. Možda se uopšte nismo zamišljali, jer smo imali preča posla u periodu iza nas. Čudan je taj naš prvi kontakt bio. Sećam se da sam ga gledala kao da mi je data skica svemirskog broda, a na osnovu koje ja isti treba da napravim. Naravno, od materijala koje ne poznajem i uz pomoć alata koje ne znam da koristim.

Životić!

Odgovornost!

Kako bih bila sigurna da ću razumeti šta od mene očekuje, spavao je na meni, živeo je na meni. Nosala sam najvrednije moje sa dubokim strahopoštovanjem. A on je, kao pravi carević, plakao, razvijajući, jelte, pluća, svako malo. Nije voleo da preteriva u klopi, pa je preferirao više manjih obroka. Toliko često da u pojedinim danima nisam ni brojala podoje. Rastao je, menjao se vidno.

Ja sam odrastala u tom periodu, menjala lične percepcije, doživljaje, prioritete... Neverovatno kojom brzinom sam promenila fokuse, interesovanja i potrebe. Taj životić je moj tog 26. marta zauvek promenio.

I nikada neću znati da li sam uradila sve što sam mogla, nikada neću saznati kakva bih majka dečaku bila, ostala sam uskraćena za sve ijednu svećicu na torti. Danas bi brojali 12. Moj sin je živeo svega mesec dana. Životić je ugasila stafilokoka.

I svakog marta se isto pitam. Svakog. tog, 26. ne znam šta treba da osećam. Ono što jedino znam da mi je od tog datuma plan za život dobio nove prioritete.

I danas, u ovom vremenu nevidljive pretnje, sa svojom ćerkom, koju sam rodila godinu ipo kasnije, znam jedino da nemam nerava za ljudska proseravanja, lažne moralizme, izgovore i licemerja.

Svako iskustvo me definiše. Danas mi je posebno drugačije. U gradu, u kojem je policijski čas uveden od 17h, osluškujem tišinu i preispitujem se. Odzvanjaju ista pitanja, muče isti strahovi i pomalo me izdaje snaga, a ona mi je jako potrebna, za sve ono što sutra nosi.

Danas je trebalo da bude srećan dan, kao pre 12 godina....

Danas ću popiti rakijicu u ime svih životića!

Uzdravlje!