Inficirana demokratija

U ovoj, po treći put, drugoj ključnoj sedmici ne mogu više da razumevam poznanike, prijatelje, familiju, koja me stalno opominje kako ovo nije vreme za demokratiju. Jer, pandemija je, nevidljivi neprijatelj napada, te nije umesno da postavljam pitanja i iznosim mišljenje. Do sada sam razumela da izolacija i zabrane, raznih vrsta, izazivaju u ljudima najgore, da je strah najmoćnije oružje i blokator, ali evo sada više ne mogu. Eto neću.

Demokratija je ozbiljno obolela. Inficirana je mnogo opasnijim virusom od ovog aktuelnog. Zaključavanje svih od 17 do 5h, i starijih od 65 na 24h, predstavlja ozbiljno kršenje Ustavom garantovanog prava. Jeste, isti predviđa da se kretanje može ograničiti, ali ne ovako i ne na ovaj način.

Od starta je sve pogrešno. Pogrešno je, jer pravila uvode, postavljaju i sprovode pogrešni. Vanredno stanje uvedeno je protivzakonito, predsednik države kao potencijalni zaraženi ne sedi u nekoj izolaciji poštujući propise, epidemiolozi i ostatak, jelte, stručnjaka od "crkoh od smeha" preko "sram vas bilo novinari" dolaze do "sve ćemo vam kazati, ali postavljate neadekvatna pitanja".

Nemoguće je očekivati da narod može da se osloni na državnike koji krše zakone, koji manipulišu situacijom, koji se vode rejtingom.

Kada mi je dete bilo malo, tek je prohodala, jedna divna pedijatrijska sestra mi je kazala kako ono gleda šta i kako radim, a ne šta govorim, i na to se ugleda. Ja sam, joj kao roditelj, kao "vlasnik zakona" u njenom svetu, uzor i ono čemu ona veruje.

Nažalost, dobar deo Srbije je tek prohodao. Nažalost, u pogrešnom trenutku, za nas koji trčimo.


Sada su na naplatu došle kupljene diplome, sada se testiraju sposobnosti stečene na raznim, na frku stvorenim, kursevima određenih ministarstava...

Svi punoletni će dobiti po 100e pomoći... "Da li vi znate koje su to pare?!". E, znam, znam, nikakve, dva računa i pakovanje mesa. A tih 100e su novci građana koji su ih prvo upumpali u budžet.

Ono što mene najviše plaši je sutra, koje će sasvim sigurno doći. Kako će naš zdravstveni sistem izdržati nove bolesti, a koje će biti posledica ovog zaključavanja u kuće? Da li će država morati bankrot da proglasi? Da li imamo dovoljno psihijatara? ...

Kako će na nas uticati sve ove stihijski, a ne planski, donete odluke?

Demokratski je pitati i dobiti odgovor. Ali, demokratija boluje. Partijska diktatura je, u naletima, samo teški udarac u pleksus, a u većini atak na zdrav razum.

Sada profitiraju jedino i isključivo oni koji nastavljaju svoj rad na crno. Po pravilu su to oni najbučniji u očuvanju lika i dela predsednika države. Oni su ti koji su najveće patriote i koji se kletvi hvataju u nedostatku argumenata. Te iste patriote ne plaćaju poreze državi koju "štite" od mene. Te iste patriote tvrde da treba da se pojačaju mere, a svi do jednog propusnice obezbedili. I nisu oni krivi, kriva je Partija koja im je objasnila da je sasvim OK ukrasti, slagati, prevariti...

Lopov uvek misli da su svi lopovi, a čovek bez stava, da isti niko nema.

A znate li da kladionice rade? Rade, doduše tiketi se uplaćuju preko menjačnica. Istini na volju, ispoštovale su se mere zaštite, te između tete koja radi u istoj i klijenta nalazi se staklo, novac ide u fiokicu i nema kontakta. Tako se možda moglo svašta drugo rešiti. Ili nije baš isplativo za većinu.

A znate li da kada dobijete novac iz inostranstva isti ne možete u stranoj valuti da podignete. Kako kažu vlasnici menjačnica, a i u bankama, država im neće "obezbediti" evre koje isplate. Da ne govorim o lošem kursu i toj vrsti krađe.

Mene ne brine ta bagra, mene brinu socijalno ugroženi, žrtve nasilja, beskućnici, zdravstveni radnici, ne oni koji su politikom stigli gde jesu i ne oni sa diplomama stečenim za jedno tromesječe. Brinu me prodavačice i poljoprivrednici, stočari i radnici na gradilištima... Plaši me budućnost u ovoj državi.

I dok sedim zaključana, na nedemokratski način odlučeno, slušam savete kako da se usavršim, kako jezik strani da naučim. Eto ne mogu, jer nisam ja od tih kojima će poslušati savet partije kada treba da se piški i kada se mleko kupuje.

Ne mogu da me uvere da se virus razbudi u 17h i onda krene da luduje. Ne mogu da me uvere da znaju šta rade, jer se svakim danom dokazuje nesposobnost i nestručnost.

I dragi moji prijatelji, familijo i poznanici, da me manete vaših saveta, jer uistinu oni i nisu vaši, samo su vam ponavljani toliko puta, da ste zaboravili, paralisani strahom, da mislite svojom glavom.

Pandemijska vlast

Još jedan dan u izolaciji/karantinu. Još jedna "opuštena" sreda. Dan posle onog, u kojem su građani Srbije dobili "motivacionu" poruku epidemiologa, a u kojoj se između ostalog kaže da nas čeka italijanski i španski scenario. Još jedan corona dan. Još jedno obraćanje stručnjaka, još jedno muljanje javnosti i demostracija pokornosti državnom vrhu. Još jedno odsutsvo stručnosti u ime politike. Još jedan dan straha.

Sreda koju ćemo kao takvu, ipak, zaboraviti.

A da je ne bih zaboravila, ma koliko to teško bilo, poslagaću neke činjenice i postaviti pitanja.

Ne mirim se sa stanjem u koje nas nije uvukao isključivo virus covid19. Trenutno se više, za svoje zdravlje, plašim "pandemijske vlasti" iliti vlastodržaca koji su virus iskoristili kako bi ispunili sve svoje nedosanjane snove i lečili komplekse.


Ovde se struka dobro poigrala sa pameću ljudi, vlast sa najtananijim osećanjima građana i na koncu svi udruženo uspeli su samo kontraefekte da izazovu. Poruka, #ostanikodkuće, sve više liči na naredbu. A svaka naredba izaziva reakciju, u ovdašnjoj populaciji, inat, te umesto da je poslušaju rade suprotno. Neću ulaziti u razloge zašto je tako...

A sve je počelo šaljivo, lepršavo, gotovo, bezbrižno...

 Tanjug, 26. 2. 2020. godine
„Ne mogu da verujem da se narod koji je preživeo sankcije, bombardovanje, svakojaka maltretiranja, uplaši najsmešnijeg virusa u istoriji čovečanstva, koji na Fejsbuku postoji", rekao je dr Branimir Nestorović.

on je u istom obraćanju javnosti, ženama dao i preporuku da slobodno mogu putovati u ITALIJU, Milano, jer su "sada popusti" i da ne brinu, jer se ne mogu zaraziti njih štite hormoni.

Šaljivdžija, vragolan takoreći. 

Sedam dana kasnije, 05.03.2020, RTS je preneo vest: državljanin Egipta zaražen koronavirusom, vratio se iz Srbije preko Francuske.

Blic, 10.03.2020
"U Srbiji četiri slučaja korona virusa. Zabranjen ulazak strancima iz 5 zemalja, a naši građani koji odatle dolaze moraju u izolaciju".

Na osnovu preduzetih mera, preseo mi plan za šoping-turu, gore predloženu.

A i samom predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, koji će od tog dana početi sa dušebrižničkom, da ne kažem patatičnom predstavom. Zluradi bi kazali i da shvatio teoreme matematičke, te je sa covidom19 napravio jednu vrstu koalicije. Ta prva polovina marta ostaće upamćena kao po uvođenju jedne vrste diktature, tiranije i sve vidljivijim šupljinana sistema. Nesposobnost, neznanje, nestručnost, bahatost, egoizam, poltronstvo, kurvaluk... (dopuni niz) su reči koje su se u punom svom značenju i praktivno pokazale.

Bez da dalje navodim broj obolelih, testiranih, preminuli, navodim ono što je ovo društvo podelilo, uteralo strah u kosti, ali i izazvalo debeli inat i revolt.

15.03.2020 - uvedeno je vanredno stanje u Srbiji. 

"Predsednik Republike danas je objavio odluku o proglašenju vanrednog stanja usled opasnosti od širenja zaraze korona virusom. Zajedno sa odlukom najavio je i određene mere koje podrazumevaju uvođenje vanrednog stanja. Ove mere podrazumevaju raspuštanje škola, vrtića, fakulteta, kao i sportskih aktivnosti. Najavljena je i kazna do 3 godine zatvora za one koji prekrše odluku o izolaciji, kao i obavezan karantin za državljane Srbije koji dolaze iz inostranstva. Detalje mera koje će biti preduzete, znaćemo tek kada bude objavljena Uredba Vlade Republike Srbije koja propisuje navedene mere" - (www.otvorenavratapravosudja.rs)

Kao i stručnjak Vučić, epidemiolog Predrag Kon imao je raznolike izjave. Kao poznavalac situacije, afkors. U nastavku slika njegovih preporuka, a obavezno je da pogledate izvore. Jako je važno glasilo koje je ovo objavilo, jer su to režimski činovnici.

E onda su usledile zabrane svakojake, najpre kretanja od 20 sati do 5 ujutru, rad škola i ostalih obrazovnih institucija. Počelo se za zatvaranjem malih preduzeća. Početak policijskog časa je sa 20h, pomeren na 17h. Zanimljivo je što je u tom opštem zatezanju kretanja poslednje uvedena zabrana rada kafića i tržnih centara, jer jelte narod mora da troši pare. I dok su se nadležni gađali opravdanjima, zašto šoping centri treba da rade, epidemiolozi njaču na one koji su izašli u park.

U potpuno nespremnoj situaciji, premijerka tvrdi da je broj respiratora državna tajna, da bi predsednik svega par sati načinio, u najmanju ruku, prekršaj i izneo javnosti cifru neophodnih uređaja.

Predsednik države, kao što rekoh od početka ove histerije, urla na građane, optužujući ih za propuste, nespremnost i neznanje. Odgovornost prebacuje na birače, dok volonteri njegove stranke i dalje skupljaju kapilarne glasove, za izbore koji su trebali da se održe. Penzionerima se dostavljaju paketi sramotne sadržine, ALI jedino ako potpišu da su isti primili sa sve brojem lične karte. Nije da mu treba postotak za prelaz cenzusa.

Vučić iznosi set mera. Preti pooštravanjem slobode kretanja. Pa na pitanje kako će narod odlaziti u prodavnice, urla kako neće niko ništa kupovati. On i dalje moli penzionere da sede u kućama, kumi ih i objašnjava kako to iz ljubavi prema njima radi. Međutim, mislim se ja, šta ga briga, u ovoj državi i mrtvi glasaju.

Istovremeno se pozivaju medicinski radnici, koji su državu napustili, da se vrate, a optužuje gastose da su, prema njegovim rečima, odgovorni za porast obolelih od korone.

Otvaraju se "sabirni centri" tkz. privremene bolnice za smeštaj novozaraženih sa lakših tegobama. Svaki dan se iznose podaci o obolelim i mrtvim. Da li su tačni, vreme će pokazati.

Sada se već nadrkano svi ponašaju. Vlast preti tim kolektivnim smeštajem. Ne, ne mislim da je to za opšte dobro. Jer, ako radiš u cilju sprečavanja zaraze, onda bar jastuke opereš. Mobilišu se rezervisti kako bi radili u tim objektima. Evo prilike da ministar vojni demonstrira kakav je strateg. Ok, možete da se nasmejete.

Svaki punoletni građanin dobiće po 100 evrića, čim ova situacija prođe. Važi, eno Mlađan Dinkić umire od smeha. On je, jelte, 1000 obećavao. Ne pominje Vučić, da umesto tih famoznih 100e, recimo, otpiše račune građanima za struju, informatiku, grejanje, telefon...

Penzioneri kojima je zabranjeno da izađu na ulicu dobili su priliku da nedeljom od 4 do 7 ujutru idu u pazar. I onda se skupe tako prijatelji sa šaha u parku ispred nekog marketa, na 2 metra razdaljine, i čekaju svoju veknu leba i mleka, a eto i prilike da vide živog čoveka koji se kreće, a da nisu oni sa malih ekrana.

Tu se nameće pitanje stvaranja kolektivnog imuniteta iliti imuniteta krda. Mi ovde samo mentalitet krda imamo. Slepo se vođa prati, a lepo kažu stočari, kada se ovce razbole zove se veterinar, a ne čoban.

"Zloslutna pandemija virusa korona, koja je čini se kolonizovala celu planetu, nije uspela da uplaši vlade pojedinih država. U ovim zemljama oživeo je fenomen “kolektivni imunitet” (poznatiji kao imunitet krda). Ova mera podrazumeva situaciju u kojoj je na zarazu imuno dovoljno ljudi u populaciji jedne države, da ona tako prestane da se širi.

Oni koji podržavaju ovu metodu, tvrde da za kolektivni imunitet nije važno da li je imunitet nastao kao posledica vakcinacije ili zbog antitela ljudi koji su bolest preboleli. Važno je da su imuni. Što se infekcija novim virusom korona bude više širila, kažu, više će se ljudi oporavljati i biti imuno na buduću zarazu.

“Kada otprilike 70 odsto ljudi u populaciji stekne imunitet, izgledi za novu zarazu postaju sve manji jer je većina na virus već otporna. To nazivamo kolektivnim imunitetom”, smatra Martin Hiberd, infektolog s Londonske škole za higijenu i tropsku medicinu" (nova.rs, 29.03.2020).

I opet mislim se da je samo čoban hteo da se podvrgne tom stvaranju imuniteta.

Kinezi nam DONIRALI opremu, između ostalog i medicinske maske. Kasnije će se te maske naći u apotekama i PRODAVATI i to minimum pet puta skuplje nego što su koštale pre pandemije. Kinezi došli u Srbiju da pomognu lekarima. Predsednik države ih dočekuje na aerodromu bez zaštitne opreme, još sve cupka sav ozaren, nepridržavajući se propisanih 2 metra udaljenosti.

                                                                    (objektiv.rs)

Transfer blama koji sam doživela kada sam ovo videla se ne može opisati. Dok se dernjeka na naciju, kao razočarani roditelj na pijane tinejdžere, sam ne poštuje izrečene mere. Još i tvrdi kako ni on ni njegova deca neće nositi maske, ali će ići u kupovinu namirnica penzionerima.

Takođe, predsednik Srbije nije bio u karantinu, iako je bio u zvaničnoj poseti Mađarskoj u vreme vanrednog stanja. Okej...

Vikanje, nadrndavanje i demonstrativni odlasci, počinje da bivaju manir stručnjaka iz Kriznog štaba. Lekari koji su se do skoro staloženim tonom obraćali novinarima, sada postaju ON.

31.03.2020.
"Direktor Infektivne klinike u Beogradu dr Goran Sevanović rekao je da je ovo najgori dan za Srbiju od početka epidemije koronavirusa i da je on rezultat nepoštovanja mera i preporuka koje su davali.

“Ako nastavimo ovako bliži nam se scenario Italije i Španije. Olako smo shvatili opasnost”, istakao je Stevanović i dodao da ako se ovako nastavi ne postoji zdravstveni sistem koji će moći da kompenzuje toliki broj obolelih.

Dr Stevanović je obraćanje medijima završio rečima da mora da ide i da pomogne svojim kolegama koji su svakog dana pod maskama i skafanderima, dok epidemiolozi moraju da pokušaju da nađu kontakte svih novozaraženih"(nedeljnik.rs).

Svega šest dana ranije, 25.03. 2020. prilikom obilaska još jednog prihvatnog centra, na pitanje novinara kako komentariše predlog SzS da se penzionerima omogući da u periodu od 18 do 19 časova mogu da šetaju ulicama, Vučić je rekao:

- Molim penzionere dan ne izlaze nigde i da ne slušaju ničije predloge. Neću nijednu reč da kažem, ali ako dragi penzioneri poslušate te predloge neće nam biti dovoljni kompletno Lešće, Novo groblje, Centralno i Bežanijsko groblje, biće malo groblja da primi sve nas, ako se takvi savetu budu slušali - poručio je Vučić. (informer.rs).

Vučić preti/motiviše/kumi/moli.

Epidemiolozi menjaju svoje ponašanje.

U Srbiji je strah. Strah od nesposobne vlasti koja nije dorasla zadatku. Struka je, opet, manje važna. Ne znamo koliki je stvaran broj zaraženih, obolelih, koliko je među njima zdravstvenih radnika... Ali znamo da kučići ne mogu u večernje piškenje. Znamo i da je čovek čoveku vuk. Preti nam se, kao da nam virus nije dovoljno strašan. Oni, lekari, se bore, za nešto ili učestvuju u nečijem izmišljenom ratu. I dalje nam se poručuje #ostani kodkuće i dalje smo zatvoreni, pojedini prikovani za televizore. I dalje nam se serviraju spremljeni sinopsisi. I još je veća panika, jer to nekome jako odgovara.

Švedska vlada veruje svom narodu. Ovdašnji narod više ne veruje ni sam sebi.

Neznanje ima najviše izgovora

Pokrajinski ministar zdravlja je ovih dana u svom obraćanju, a u sklopu iznošenja uvedenih mera u borbi protiv virusa covid19, između ostalog rekao i  "daće bog"... Gospođa, koja svakodnevno izveštava javnost o novim obolelim, izlečenim, preminulim, u Vladi Srbije, nosila je ogroman, rekla bih srebrni, krst na jednoj od press konferencija, a danas je i urednik jednog informativnog portala izjavio "bogu hvala" u direktnom uključenju u jednom od prepodnevnih programa.

I sve to ne bi bilo meni zanimljivo da prvo dvoje, pobrojanih, nisu lekari. A ovaj novinar je "čovek od pera" i zaštitar slobode i prava, Ustavom garantovanih kategorija, bar bi tako trebalo da bude. Ni on mi ne bi bio interesantan, da ne radi u tkz. objektivnom glasilu.

Svo troje su povredili moja osećanja, kao građanke ove države, koja se izjašnjava kao ateista. 

Mediji sa nacionalnom frekvencijom, ali i oni koji se deklarišu kao demokratski i objektivni, sebi ovakve propuste ne bi smeli da dozvole. Takođe, to ne bi smeli da rade ni fakultetski obrazovani kadar, kojem bi znanje i nauka trebalo da budu ispred intimnih uverenja.

Neću se baviti ličnim verovanjima, jer to je stvar pojedinca. Svako ima prava da veruje u šta hoće, Zubić vilu, jednoroge, vanzemaljce ili boga. Ono što nema prava je da u zvanične izjave, o problemu u kojem jesmo, uvodi intimne zahvalnosti, očekivanja ili pak obeležja, koja naukom nisu potvrđena.

Od boga izlečenje ili ne, mogu, vernici očekivati, a mi ostali od struke i nauke.

Analogno tome, meni se otvorilo pitanje: zašto ljudi završavaju silne fakultete, godine utroše na specijalizacije i živote u pronalascima lekova, ako će na kraju rešenje imati onaj kojeg videla nisam. Zar onda nije jeftinije, za sve - porodice, državu, zdravstvene centre, da prestanu sa finansiranjem nauke i pojedinaca, već sve da pošalju u specijalizovane škole u kojima se religija uči, pa se sutra svi pored kreveta pacijenata lepo mole za ozdravljenje. Jer ovako mu dođe, da su ti, pojedini, sluge nevidljivom šefu, od čije volje zavisi ko će i koliko poživeti. Šta se onda ljudi trpaju u priču, otvaraju laboratorije, igraju epruvetama...

Meni je sve to ozbiljna zajebancija i silovanje zdrave pameti.

Neki lik tamo iza sedam gora, preko sedam mora i sedam oblaka, u zavisnosti od raspoloženja, odlučuje ko će da preživi neko sranje. Za to vreme, neke čikice i tetice u belim mantilima, koji su se zarekli da će brinuti i čuvati živote pripadnika svoje vrste, ustvari samo trčkaju tamo amo bez ikakve odgovornosti i funkcije. Njihovo je da vlaže sasušena usta čoveku čiji život isisava neko tamo, bar meni, vrlo nevidljiv.

Ne verujem ja u Deda Mraza, ali ako moram da biram izabraću jednoroge. Za njih se ne vezuju bes, greh, ljutnja, strašni sud....

No, ne mogu da prihvatim da je nešto "božija volja", ako nam se obrate učeni objašnjavajući šta treba ili ne treba da činimo, a mi poslušamo ili ne. Onda mu to dođe kao naša volja. Mi lično biramo kako ćemo ponašati, šta ćemo reći ili uraditi. Da li su onda ti ljudi pojedini, ustvari bogovi, da li se njima zahvaljujemo i u njihovu čast metalna obeležja nosimo, jer su nas upozorili, obavestili ili pak informisali?

Ne mogu da prihvatim i da akademski građani ove zemlje sebi dozvole izjave kojima spiraju ličnu i stručnu odgovornost, istu prebacujući na onog kojeg literatura zabeležila nije.

Lekari u svom životu pročitaju na tone ispisanih hartija, studija, naučnih radova, tačno znaju u kojem dobu čovek ima 206, a kada 350 kostiju, dok ovi iz specijalnih škola veruju u ono što kriju korice samo jedne knjige.

Nije li to malo, hm, čudno, najblaže rečeno?

Opet, ako i nije, a zašto se bolesni turaju po bolnicama, zašto se ne slažu u porte bogomolja, pa se onda ovi specijalci molitvama pobrinu da isti budu izlečeni? Videh neki dan objašnjenje i da lapanje iz iste kašike, ako je nekakav sveti obred, u ovom slučaju, pričest, nije opasan po zdravlje ljudi, kažu poznavaoci one jedne gore pomenute knjige.

Nasuprot njima, poznavaoci virusa, bakterija, mikroba... kažu da jeste.

I dok se učen svet boji i zahvaljuje onome, koji je samo izgovor za ljudsku glupost, nestručnost i neznanje, ja ću jednoroge da zamolim da isprde jedno tri duge, kako bi u svom ovom sranju videla nešto lepo.

Podsetiću vas da je vlast u Bugarskoj, državi sa vrlo bogojažljivim narodom, još 2009. počela sa primenom propisa koji nalaže da vernici moraju da izdvoje jedan posto godišnjeg prihoda za finansiranje verskih zajednica. Ovim "porezom na veru", kako javlja Verska informativna agencija VIA, zamenjuje se dotadašnje izdržavanje verskih zajednica iz državnog budžeta. Oni koji se deklarišu kao ateisti, ne moraju da plaćaju ovaj doprinos, oni plaćaju porez kojim se pomaže Bugarska akademija nauka, kao i univerziteti na kojima se ne izučava teologija. (Večernje novosti, 05.04.2009).

Verujte u šta hoćete, samo me nemojte vređati i maltretirati.

Ako ste lekari lečite stečenim znanjem i strukom, manite se nevidljivih sila. Ako ste novinar pišite ono što vidite, prenosite ono što čujete, proverite kazano, ne interesuju mene vaše dvojbe u lobanjama i lična uverenja, to ostavite za vaše ukućane.

Životić

Iskustva nas definišu, situacije određuju ponašanja, a osećanja nas otkrivaju...

Pre 12 godina sam bila uverena da znam kako će mi život izgledati, činili su mi se jasni strahovi, koje moram da pobedim, bila sam uverena da od mene zavisi većina stvari.

Tog 26. marta 2008. oko 3 sata ujutru otišla sam u porodilište. Opremljena, torbom sa svim onim stvarima, koje su neophodne posle porođaja, u svoj svojoj veličini, a bilo me je, i sa nadom da ću izdržati sav bol nakon kojeg ću videti ono što mi se u trbuhu razvijalo devet meseci pre toga, stigla sam na "to čarobno mesto" gde "postaješ majka".

Neću pisati o iskustvima u tom "čarobnom" zdanju, odnosu dežurnih lekara, samo ću reći da je dobro što sam medicinsku školu završila i što su mi prijateljice tu noć i dan radile.

Tog 26. marta u 11.35 u ruke sam dobila "nadrndani" zamotuljak. Rodila sam sina. Bebca, koji je rešio da odmah pokaže koliko je majkin. Sićušan, namrgođen, jer se i on trudio pa i umorio, vikao je koliko je umeo. Životić u mojim rukama!

Gledasmo se vrlo čudno, znamo se, ali smo nekako drugačiji jedno drugome. Nismo se tako, valjda, zamišljali. Možda se uopšte nismo zamišljali, jer smo imali preča posla u periodu iza nas. Čudan je taj naš prvi kontakt bio. Sećam se da sam ga gledala kao da mi je data skica svemirskog broda, a na osnovu koje ja isti treba da napravim. Naravno, od materijala koje ne poznajem i uz pomoć alata koje ne znam da koristim.

Životić!

Odgovornost!

Kako bih bila sigurna da ću razumeti šta od mene očekuje, spavao je na meni, živeo je na meni. Nosala sam najvrednije moje sa dubokim strahopoštovanjem. A on je, kao pravi carević, plakao, razvijajući, jelte, pluća, svako malo. Nije voleo da preteriva u klopi, pa je preferirao više manjih obroka. Toliko često da u pojedinim danima nisam ni brojala podoje. Rastao je, menjao se vidno.

Ja sam odrastala u tom periodu, menjala lične percepcije, doživljaje, prioritete... Neverovatno kojom brzinom sam promenila fokuse, interesovanja i potrebe. Taj životić je moj tog 26. marta zauvek promenio.

I nikada neću znati da li sam uradila sve što sam mogla, nikada neću saznati kakva bih majka dečaku bila, ostala sam uskraćena za sve ijednu svećicu na torti. Danas bi brojali 12. Moj sin je živeo svega mesec dana. Životić je ugasila stafilokoka.

I svakog marta se isto pitam. Svakog. tog, 26. ne znam šta treba da osećam. Ono što jedino znam da mi je od tog datuma plan za život dobio nove prioritete.

I danas, u ovom vremenu nevidljive pretnje, sa svojom ćerkom, koju sam rodila godinu ipo kasnije, znam jedino da nemam nerava za ljudska proseravanja, lažne moralizme, izgovore i licemerja.

Svako iskustvo me definiše. Danas mi je posebno drugačije. U gradu, u kojem je policijski čas uveden od 17h, osluškujem tišinu i preispitujem se. Odzvanjaju ista pitanja, muče isti strahovi i pomalo me izdaje snaga, a ona mi je jako potrebna, za sve ono što sutra nosi.

Danas je trebalo da bude srećan dan, kao pre 12 godina....

Danas ću popiti rakijicu u ime svih životića!

Uzdravlje!

Čuvanje živaca i društvena odgovornost

Covid19 neće uništiti rakija, beli luk ili slaninica. Ali, konzumiranjem belog luka ljude ćemo sasvim sigurno držati na odstojanju, rakijom umiriti nerve, a slaninica je, uz jaja, za doručak prava gozba. Da, da sve ovo je za one koji nemaju probleme sa pritiskom, holesterolom, jednorozima i crnim silama Mrtvog mora.

I neću više o stanju/situaciji. Predložiću vam šta možete sami ili sa decom raditi. Sitnice su ovim vremenima najvažnije. Nervi čitavi i zdrav razum je ono što može da, najpre, spasi nas same, a odmah zatim i sve oko nas. Budimo društveno odgovorni, solidarni i pre svega, disciplinovani kako sutra ne bi snosili posledice zbog nerazmišljanja.

U cilju spašavanja sopstvenog razuma preuredila sam terasu. Taj prostor, od 2m x1,5m biće nam u narednom periodu dvorište/ulica/priroda. Nas dve, rešismo da recikliramo i da iskoristimo za ovaj proces ono što imamo.

Potrebno za radove:

1. četke
2. bela beton boja
3. malo akrilnih boja; voštane boje
4. salvete (neki lep motiv) za salvet tehniku
5. lepak za drvo
6. iznošena garderoba
7. igla, konac, makaze
8. pištolj za topljenje plastike i patrone
9. konzerve/čaše...

 vrata ostave, metalna, braon

 "prva ruka" beton bojom.

Beton boju sam pomešala sa lepkom i malo razredila vodom. Nisam email farbu koristila, jer je ovo podstanarski stan i ne znam da li bi se vlasnik bunio zbog moje intervencije. Ovako istu može lakše ukloniti, ako bude hteo, kada mi napustimo stan.

posle, ukupno, tri sloja bele boje, voštanim bojama smo oslikali vrata.

pomoćna stolica na terasi, kombinacija metala i veštačke kože.

dobro sam je oribala i sedalno mesto presvukla tkaninom (moje stare letnje pantalone, od neke super sintetike).

stolić istrošen i hrapav (gornja ploča je od onih OSB ploča, pa je pomalo i ružan ;) )

 i on je obojen belom beton bojom. S tim što u ovom slučaju nisam koristila i lepak, jer je površina neravna pa se boja lepo "uhvatila" za istu.

 drugi sloj...

i konzervu od nes kafe sam najpre belom prefla (2x) i onda uradila klasičnu salvet tehniku. Buduću ukrasnu saksiju sam i zelenom akrilnom obojila. Na kraju prelakirala bezbojnim lakom.

stolica 1: ona je dobila nove sedalice. Sva tri jastučeta su urađena od stare garderobe, naravno, i napunjena su iznošenom odećom.

 stolica 2: ona je presvučena malom mi haljinom, a jastuče je od druge (takođe je napunjeno malom nam odećom)
 spremno

 
kamenčići islikani i zalepljeni na prostirku koja je ostala bez zilion tih štapića. Sada krasi saksiju sa čuvarkućama. Ima smisla ;)

Mimikrija na srbijanski način

E, pa vreme je.... Vreme je za... proleće, ono stvarno: zeleno, sunčano, nadom okupano...

I dok se visibabe u buketićima nude prolaznicima, vireći iz kanti bakica na najfrekvetnijim mestima, sličnog autfita građanima se nude stanački pijuni pružajući im kofe laži i prevara, a sve pod izgovorom da je vreme da mislimo na svu našu decu. Za razliku od visibaba, koje i zamirišu ponekad, ovi u belim vetrovkama, pozelenelih lica (valjda i njima muka što moraju kapilarne glasove da sakupljaju) ne mogu se tim kvalitetom pohvaliti.

Za koji dan će svako naseljeno mesto u Srbiji biti izlepljeno novom hartijom sa koje će vrištati predizborni slogani. Po pravilu, ali i navici, mnogi će biti maznuti. Ovo je Srbija u kojoj jedino narod pokazuje kreativnost i to onu ekonomsku, kada treba da prespoji između dve plate/penzije. Sa političarima to je već druga priča.

Po ustaljenom receptu i lošim proračunima, uzdajući se u slabo pamćenje življa, prepisaće ili bar modifikovati poruke kojih smo se, vala baš, naslušali od 1990. do sada.

Simpatično mi je koliko se, u tako bitnom periodu za jednu političku stranku, ne razmišlja o "recitaciji" koju će zapevati minimun 45 dana. No, njiNa stvar, što bi se kaz'lo. Ono što je meni zanimljivo je što u samom startu predizbornih dešavanja imamo već dva plagijata, bar tako tvrde pojedini, a zabeleženo je i u medijima (da se izguglati).

"Pokret SNP Naši optužio je Srpsku naprednu stranku za krađu predizbornog slogana "Za našu decu", s kojim će SNS izaći na predstojeće parlamentarne izbore. Taj pokret najavljuje tužbu zbog povrede autorskih prava i akciju lepljenja plakata upravo s tim sloganom. SNP Naši su slogan "Za Našu decu" koristili u kampanji za vanredne parlamentarne izbore, održane 11. maja 2008. godine" (N1,19.02.2020)

Koalicija oko LDP-a je na vanrednim parlamentarnim izborima 2014. koristila slogan "Vreme je" (izborna lista ove koalicije bila je "Čedomir Jovanović - LDP - BDZS - SDU"). Danas se na društvenim mrežama može videti da isti slogan koriste okupljeni u formaciji "Vojvođanski front". Da li će ga koristiti i u samoj kampanji, videćemo nakon što im lista bude prihvaćena i zvanično uđu u trku.

Kao što napisah, nije na političkim partijama u Srbiji da budu kreativni, njihovo je da nas uvere... da im ne verujemo. Ne mogu da ozbiljno shvatim nijednog predstavnika tih interesnih grupacija. Ne zato što ne želim, matere mi želim, ali, drugovi, ne možete da maznete slogan, a onda da tvrdite da ne treba da brinem o budućnosti svog deteta u ovoj državi. Pa, kradete budućnost svakog dana.

U preizbornom periodu, kada drugovi i drugarice iz takvih kombinata jedino nešto i rade, bilo bi zgodno da bar pokažu žuljeve na rukama od nošenja džakova zalud štampanih flajera. Da bar tada iznađu ono malo ljudskosti u sebi, koje su zatrpali benefitima po javnim preduzećima, da speru savest, jer ostaju bez duplih mandata, da pokažu da nisu sasvim izgubljeni u prostoru i vremenu....

Ali ne... Važno je potpise sakupiti, ako treba, a treba, kupiće ih. Jer ovde je ostalo taman dovoljno birača koji će prazan stomak, a pojedini i lobanju, privremeno zapušiti paketima osnovnih namirnica, progutaće obećanja kao lilihip i popiti praznu priču kao da je nektar.

E, tu su jedino kreativni svi ti okupljeni u političkim organizacijama. Verujem da su izračunali da im se više isplati da se "razbiju" od posla: pozivaće sve redom za potpis kako bi listu kandidovali, moliće narod za glas kako bi prešli novopostavljeni cenzus, a ako treba i leđa će masirati napaćenom stanovništvu, ali samo u tom pre izbora periodu. Matematika je, kažu mnogi, a ja im verujem, egzaktna nauka, pa lakše je 45 dana raditi, nego li onih 3 godine nakon osvajanja i ustoličenja.

I da se vratim na početak, u državi u kojoj se krade dostojanstvo ljudima svake 32 sekunde, nije za očekivati da neće ni pišljivi slogan za kampanju ukrasti. U državi, u kojoj sveto ništa nije, ne treba se nadati ni da će poštovati pamet i razum birača.

Jednom je jedan rekao: dozvolili smo devedesete, zar mislimo da ćemo proći nekažnjeno... E, to je jedini slogan koji bih danas pohvalila da se iskopira, jer je naša surova realnost. Dozvolili smo sve ovo.


A evo nekih od slogana koji su obeležili višestranačje u Srbiji od 1990. do sada:

*Izbori za predsednika 1990. godine
    "Sa nama nema neizvesnosti"; "Srbija se saginjati neće."

*Parlamentarni izbori 2000. godine, slogani DOS - a:
 "Lična skromnost i poštenje", "Briga za državu i naciju", "Ko, Koštunica", "Vojislav Koštunica, čovek iz komšiluka"

*Izbori za predsednika 2002. godine
"Kao što narod kaže, Koštunica".

*Izbori za predsednika 2003. godine
"Radikalno bolje".

*Parlamentarni izbori 2008.
"Za evropsku Srbiju” (DS-G17 plus-SDP-SPO-LSV)

*Parlamentarni izbori 2014. godine, koalcija SNS, SDPS, NS, SPO, PS.
"Budućnost u koju verujemo."

*Parlamentarni izbori 2016. godine, SNS
"Srbija pobeđuje"

I meni jedan od ubedljivo najupečatljivijih (i najlicemernijih) bio je 2000. godine, kada nam je sa plakata Vojislav Koštunica poručivao: „Ko uvek sme da vas pogleda u oči? Koštunica.” . Sada već zaboravljeni Vuk Drašković je 1997. godine, kada se upustio u predsedničku trku, koristio poruku „Jedan za sve”, pokušavajući da pridobije birače svih drugih opozicionih stranaka, koje su bojkotovale izbore. Tu je još i Bogoljub Karić koji je bio „čovek budućnosti”, Dragoljub Mićunović „ozbiljan državnik – naš predsednik”, Milutin Mrkonjić „naš drug – dela govore”, Čedomir Jovanović – „Život je zakon”, a Marijan Rističević – „Ne dam zemlju za fotelju”.

Boris Tadić nam se preporučivao porukama „Budućnost odmah”, „Za jaku i stabilnu Srbiju”, „Za evropsku Srbiju”, a Tomislav Nikolić porukama – „Realno”, „Svim srcem”, „Da, moguće je”. Tadić i Nikolić su 2004. godine imali skoro isti slogan, Tadićev je bio: „Samo napred”, a Nikolićev: „Napred, Srbijo”. (izvori: Politika, Telegraf)

Bumbar uvodi red

Rekoh pre nekog vremena prijateljima da više neću komentarisati svakodnevnicu u ovoj državi, samo cveće, proleće, leptirići šarenići... međutim, u poslednjih 24 sata se ozbiljno borim sa sobom. I eto moram, nateraše me mangupi da sklonim na kratko iscrtani lažni panel optimizma.

Poslednjeg dana januara zime 2020. odvaži se ministar za rad (i sve ono ostalo što mu u "funkciji" piše) da izrekne meru Vlade Srbije kojom se pokazuje briga zbog masovnog iseljavanja sposobne radne snage. Pre svih, medicinskih radnika. Nije on prvi koji je u brk naciji sasuo zabrinutost svebrižnih nam vlastodržaca.

Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević rekao je da je stopiran konkurs za zapošljavanje medicinskih sestara i tehničara iz Srbije u Nemačkoj. Ta mera je deo programa Vlade Srbije kako da smanji odlazak radnika, pre svega deficitarnih struka, iz Srbije u druge zemlje. A, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je gostujući na TV Hepi,  nemačkom ministru zdravlja poručio da ne dolazi po naše medicinsko osoblje.
"Špan, fantastičan, sposoban, nemački ministar zdravlja kaže - e, dolazim ja u Srbiju da vam pokupim medicinske sestre. E nećeš majci da dolaziš ovde", poručio je Vučić. (N1, 31.01.2020)

E tako, nek su nam/mu kazali!

I sve me ovo najpre podseti na dečju pesmicu  o bumbaru i redu na livadi.

Zakleo se bumbar u cvet i u med,
da će na livadi da napravi red.
Neće tu da vršlja od sad bilo ko,
Ni zeka, ni jaga, ni koza, ni vo.

Nek znaju i stranci,
Žirafa, zebra i los.
Svakoga k’o pase,
Ugrišće za nos.

Ono što je manje simpatično od lakih nota za vrtićku decu, jeste činjenica da Srbija postaje radni logor u koji smo zatočeni svi. Jedino oni sa članskim kartama određenih partija uživaju tek malo više slobode, te dobiju po sendvič i flašicu vode na smotrama mladosti i snage, koje se održavaju na svaka tri do četiri meseca, kako bi se održavao "elan" zatvorenika i njihovih čuvara.

Radni logor u svom najširem značenju označava skup objekata namenjenu za smeštaj i okupljanje osoba koje obavljaju prisilni rad po raznim osnovama - kao ratni zarobljenici, osuđenici ili kao osobe prisilno deportovane iz raznih "problematičnih" kategorija stanovništva ili skraćeno zbog dobijanja masovne besplatne radne snage. Zatvaranje u radni logor predstavlja s jedne strane kaznu za politički i ideološki nepodobnu masu, ali i zbog različitosti po rasnoj, verskoj ili političkoj pripadnosti, a s druge strane služi ekonomskim interesima, odnosno iskorištavanju radne snage. (wikipedija).

Plate medicinskih tehničara u Srbiji su oko 42.000 DINARA, a za posao koji je manje odgovoran i bez davanja terapije, ovdašnje medicinsko osoblje u Nemačkoj prima između 1.000 i 1.400 EVRA. Izračunajte sami kolika je razlika ili nemojte, na vama je.

Neću se baviti uslovima rada, standardom, zaštitom, ugovorima o radu... tamo i ovde. Neću spomenuti da se u Nemačkoj drže satnice koja je navedena u ugovoru, neću kazati da tamo ne pozivaju politički neopredeljene sestre, koje rade na raznim institutima, ucenjujući ih da će posao izgubiti ukoliko ne omoguće 25 sigurnih glasova...

Iz Nacionalne službe za zapošljavanje rečeno je da tokom godine oko 200 ljudi ode preko ugovora koju ta institucija ima potpisan sa nemačkim kolegama. Što i nije neki broj u poređenu sa onih 600.000 koji su već odavno rekli "laku noć i poslednji neka ugasi svetlo".

Niko ne pominje da na termin u ambasadi Nemačke u Beogradu čeka više desetina hiljada ljudi, koji su se prijavili i kao nekvalifikovani radnici pokušavajući da napuste ovu prćiju. Ne pominje se razlog zbog koje ljudi pokušavaju da ostvare državljanstva susednih država.

E Đorđeviću, loša ti poruka. Ne zadržavaju se ljudi prisilom, nije ti ovo radni logor. Pobrkao si nešto.

Ili možda ipak nije.

Može im se da nas zastrašuju svakodnevno: urlanjem, pritiscima i restrikcijama. A, evo izbori će. Sada kada poteče lavina novih lažnih obećanja, pa za njima počnu da nam sole i svi ovi lažni opozicionari, kako će baš oni Srbiju u svetlu budućnosti odvesti. Posebno sada kada su uspeli da istrguju 3 umesto 5 odsto (cenzus, za one koji ne prate). Za koji dan ima da saznam kako sam nezahvalna za sve postignuto - putevi, dronovi, virtuelni nastavnici, leteći automobili, gradovi na vodi (više pod vodom), avioni, kamioni...

Kolektivno bolujemo od Stokholmskog sindroma. A to vam je naziv psihološkog stanja koje nastaje u situacijama u kojima dolazi do zbližavanja otmičara i talaca. Da nije tako neko bi, bar, od te opozicije bio ozbiljno glasan kada je u pitanju ovo socijalno pitanje, jer duboko ulazi u egzistencijalno.

Očekujem posle ove zabrane o odlivu radne snage, bodljikavu žicu na graničnim izlazima iz države, čike sa dugim cevima i posebnim oznakama na reverima, kako pažljivo razmatraju razloge napuštanja zemlje.

I dok mlate zabranama predstavljajući ih kao gest brižnosti, neki čekaM da odemo. I ima nekih NAS koji neće odustajati, jer ne pristaju da cveće sade u radnom logoru u koji se Srbija pretvorila.