Svečani stolnjak

 www.bastabalkana.com

Jutros sam prvu kafu popila za kuhinjskim stolom, koji sam prekrila svečanim belim stolnjakom. Prekršila sam socijalnu distancu, ali ne i mere Vlade Srbije, ja sam sa Depresijom započela ovu nedelju.

Svi moji prijatelji, članovi porodice, ali i poznanici družili su se ili borili sa melanholijom, depresijom ili već nekim drugim oblikom nervne napetosti. Oni imaju svoje načine da se sa istim izbore ili ne. Ovo je moj.

Znam da ima i mnogo onih koji neće reći kako se osećaju, koji će "planuti" na neku sitnicu ili se samo rasplakati u tišini.

A mene je moja gošća trenirala intenzivno više od mesec dana. Behu to pravi kondicioni treninzi. I ranije je znala da me obori, ali nije bila dovoljno silovita da me povuče skroz. Danas se potrudila.

I nisam se borila sa njom, jer više snage nemam. Pustila sam je da posedi sa mnom kako bi iznašle nekakav dogovor, više kompromis.

Od uvođenja zabrane kretanja moja raspoloženja su se menjala. Od super racionalne do prestavljene osobe sam se za manje od tri sata pretvarala. Imala sam od starta napravljen spisak dnevnih obaveza. Listu stvari koje mogu u izolaciji da napravim, šta ću kuvati, kako dete hraniti, šta će ono raditi... Imala sam rutinu. Imala sam je i ranije, pa mi to nije predstavljalo slamku spasa.

Bojila sam, farbala, crtala, pravila, popravljala, mesila, seckala, presađivala, šila (a baš i ne umem), razgovarala sa prijateljima, održavala kontakte, gledala filmove, čitala, plesala, strani jezik učila.... I uprkos svemu evo me sa NJOM pijem kafu.

Trudila sam se da budem informisana, pa izbegavala da gledam i slušam vesti. Imala sam razumevanja za tuđe stavove, posebno one vođene strahom. Pa onda posle nekog vremena više nisam bila tolerantna. Izbijao je bes iz mene.

Taj bes uslovljen je ozbiljnim atakom stvarnosti na moj mentalni sklop. Činjenice, laži, muljanja, neimanja obraza, nepoštovanje zakona, gaženje mog dostojanstva... sve je to spakovano u ovo vreme koje provodim u stanu.

Prve nedelje su prolazile, onako, manje bolno za mene i manje stresno za okolinu. Međutim, i kod mene su postoje te ključne nedelje, da bi u ovoj eskaliralo.

Osećam se kao u lancima. Okove su mi nametnuli gori od mene. Jesu, gori su. No, ti mi lanci nisu najteži, sada mi je najteže što se ponovo preispitujem. Izvlačim sve urađeno u životu i mislim se gde sam. Jer, nekako mi se čini da  imam ozbiljan problem u koracima. Svako malo neki prestup napravim.

Korak napred, nazad dva...

Sedimo nas dve tako i gledamo se, ona sa sitnom pobedom u očima, a ja sa gorčinom u želucu. I gde sam ja sada na svom životnom putu, šta sam sa tom stazom napravila, koliko sam uistinu uporna i istrajna, koliko otvorena i tolerantna, koliko sebična i posesivna, gde je granica boli do koje mogu...

Svaki detalj analiziram i nisam ništa, a ni manje pametnija, niti bliža nekakvoj istini ili bar nekakvom rešenju. Nemam predlog koji bi mogla na taj svečani stolnjak staviti.

Ono što jedino znam je da su me porazile laži. Toliko da sam dozvolila zveri da iz mene izbije.

Tu vrstu nepoštovanja ne podnosim. Nekada mogu da živim po onoj "nije strašno što me lažeš, strašno je što misliš da ti verujem", ali ovih dana ne mogu ni da se potrudim da iza toga stanem. Ne mogu više nijednu sitnu, najsitniju laž da progutam. Ne mogu da okrenem glavu od neizgovorenih, prećutanih stvari...

Sada se manje i nadam. I to me poražava. Već neko duže vreme se ja sa tim borim - nadati se i boriti ili čemu sve to (a usto i ne radi).

Nekako mat pozicija. Nema sledećeg poteza. Moraju figure na početne pozicije, pa partiju ispočetka. I taj meč sa mnom je jako težak. Potvrdiće to oni koji me poznaju.

Sada očekujem puno od onih koje volim, iako je očekivanje majka svih zajeba. Očekujem da me ne lažu, da se ne sakrivaju, da se zajedno nosimo sa ovim. Da me i ovaj put pridrže, isto onako kako jesu i kako ja njih jesam.

I sve ovo nisam napisala u nameri da mi se oplače stanje moje, ovo je za sve one koji se bore kao i ja, da prežive ovo ludilo. I nema tu puno pametnih reči ni saveta, možda ih jedino psihijatri imaju. Ja sam rešila da posedim danas sa svojim strahovima, depresijom i nesigurnošću.

Sutra... videću šta ću.

I da li sam sada manje jaka osoba, više neurotična samohrana majka, povređena žena u PMS-u, hormonalno disbalansirana... Da li koristim svoje emocije da bih pravdala postupke i ucenjivala voljene, da li previše tražim, da li očekujem nemoguće... O tome čim ispratim Depresiju i ugostim Suočavanje.



Sebična sam sada. Utamničena u sopstvenim emocijama i umu. I ne znam da li bih pre vikala ili plakala.

Valjda je to tako kada se ležajevi u mozgu ne odmaraju, kada se previše emocija ima (ako je to moguće). Vadim se na nervnu rastrojenost pa se pozivam na razum. Kakav oksimoron. A ustvari samo mi treba sloboda. Trebaju mi noge u pesku i da mi se ne čupaju perja sa krila. Ali još nisam definisala da li ih sama čupam iz osećaja nemoći.   

 

Kalkulator

www.ethicsdaily.com

Kako reče Rodoljub Šabić pre koji dan, obavezna knjiga koju svi treba da pročitaju je USTAV. To je onaj najviši pravni akt jedne države, a u koji je 2020. pljunuo predsednik Srbije, svi poslanici NSRS, premijerka Vlade Srbije i svi do jednog ministra...

Toplički centar za demokratiju i ljudska prava podneo je Tužilaštvu za organizovani kriminal krivičnu prijavu protiv predsednika i premijerke Srbije, Aleksandra Vučića i Ane Brnabić, i predsednice parlamenta Maje Gojković zbog sumnje da su proglašenjem vanrednog stanja bez sazivanja Skupštine Srbije, "izvršili državni udar". Kako se navodi u prijavi, oni su 15. marta "u stanju uračunljivosti, kao pripadnici organizovane kriminalne grupe koju je oformio Vučić, a u cilju sticanja neograničene političke moći i uvođenja autoritarnog modela vlasti pojedinca, primenom političke sile, doneli i svojim supotpisima potpisali Odluku o proglašenju vanrednog stanja, a da prethodno nisu sazvali ili probali da sazovu skupštinu, čime su preuzeli njenu nadležnost, a istu suspendovali". (N1, 17.04.2020.)

Situacija u Srbiji u vezi sa poštovanjem Ustava i ljudskih prava je "izuzetno uznemirujuća", upozoravaju poslanici u Evropskom parlamentu. Grupa od 21 poslanika u EP uputila je pismo evropskom komesaru za proširenje Oliveru Varheljiju (Varhelyi) u kom naglašavaju da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, bez zasedanja parlamenta, proglasio "neograničeno" vanredno stanje zbog korona virusa. "Ove oštre i nesrazmerne mere koje su ograničile ljudska prava, očigledno nisu preduzete da bi se sprečilo širenje COVID-19, već da se spreči sloboda izražavanja i slobodno kretanje”, podvlači grupa poslanika Evropskog Parlamenta. Oni u pismu navode da je, kao rezultat ovih mera, već došlo do hapšenja građana, uz obrazloženje da su kršili mere u toku policijskog časa. Međutim, kako kažu u pismu, "stvarni razlog hapšenja je kritika vladine politike". Ta grupa poslanika upozorava da je Vlada Srbije želela da uspostavi potpunu kontrolu nad medijima "kako bi objavljivala samo filtrirane i većinom lažne informacije, kao i klevete protiv EU". (Slobodna Evropa, 16.04.2020.)

I dok pojedinci pozivaju na minimum ljudskog dostojanstva, usred brdovitog Balkana jedna se zemlja, usred pandemije, bori da dokaže dal` je svetovna il´ je sekularna. Iz objava ljudi po društvenim mrežama, vesti i naslova portala, jedan deo populacije muči to što ne mogu skoknuti do crkve, dok druge ljuti, što uopšte neće moći skoknuti ni do ispred zgrade, ako nemaju kuče koje (baš) mora da piški, tako ponekad (to ponekad je odredilo ovlašćeno telo za izdavanje naredbi u vanrednom stanju).

Polemika je ozbiljna u narodu. To sve iz ćoška gleda predsednik Srbije, koji nas je zaključao, da bi penzionere spasio, poturajući pokrajinskog ministra zdravlja da izgovori: Liturgije neće na Uskrs biti.

Cinculiralo se sa crkvom tu par dan i onda postigoše dogovor, prvi od prvijih sa prvim od svih sveštenih otaca: zaključavaju nas od petka do utorka!

Dozvoliše četvrtak. Ustupak verujućima da do crkve skoknu i ikone celivaju, opet, da se Isusova tela i krvi najedu i napiju iz iste kašike i bokala. Policija je selektivno radila posao propisan u vanrednom stanju. U pojedinim delovima Srbije su nemo posmatrali kako se krši zabrana okupljanja, a negde su, sitan procenat, okupljeni narod rasterivali.

Moj stav je vrlo jasan u vezi sa religijom, upletanjem crkve u državnu politiku... Ono što mi nikada neće biti jasno je zašto i kako (kako, kako, kako) ubogi siromasi, što u kući minimum petoro gladne dece imaju na ikonu ostavljaju zadnji dinar. Dok crkva ne plaća porez na imovinu, vernici bez domova ostaju. Ne čuh da je crkva donirala keš za respiratore (ispravite me ako grešim), ni da je vrata beskućnicima otvorila u vreme policijskog časa, nešto nisam zapratila ni da je bar neku hranu obezbedila siromašnijoj pastvi, utočište za žene i decu žrtve nasilja ponudila (opet, dopunite/ispravite niz).

I dok se neodlazak na liturgiju kao hleb nasušni predstavlja, po zdravstvenim centrima mulja se ozbiljno. Zdravstveni radnici, NAPOKON, posle mesec dana govore javno ono što su ćutali: ne postoje jasne smernice, nema zaštitne opreme, nema obučenih... Svaki dan novo svedočenje.

A epidemiolozi vođeni smernicama iz državnog vrha na sve ijedno pitanje, koje nije naručeno, odgovaraju kako je sve politizacija situacije. A još nisam pronašla ni vest šta se desilo sa sagom o testiranju predsednika države, čiji je sin zaražen koronavirusom. Da li je ili ne testiran, zašto nije u izolaciji, samoizolaciji.... ?

Važno je da se u 20h tapše. Mislim da se više i ne znaju ljudi kome aplaudiraju. A da ne tapšemo, nego da se saberemo, da budemo odgovorni i da na odgovornost pozovemo one koji nas tamniče, koji nas žrtvuju, koji se zajebavaju sa sutrašnjicom nas i naše dece... ? Jer, nema te sile koja će nam babe i dede lečiti, gladno dete pred spavanje nahraniti, kada sutra ne budemo posla imali. Nema tog svevišnjeg do nas, koji će nam račune platiti, jer onih, 100e, nisu dovoljni ni da se podmire najosnovnije mesečne potrebe za dvočlanu porodicu.

Da ne zaboravimo da kampanja za Vođu traje, a koji se svesrdno trudi da svaki dan iskoristi za istu. Te iz svih kalkulacija( njihovih, mojih), izjava i čitanja vesti u režimskim medijima, nadam se izborima na Vidovdan (mora da bude neki mnogo bitan dan iz slavne istorije Srba, naravno da je isti ponos star bar 300 godina). Te po mojoj računici, virus će da oslabi taman 40 dana ranije, kako bi se malo i izbornih radnji igrali. To mu dođe oko 08.05, što se poklapa sa izjavama ovih iz Kriznog štaba, a taman pokriva i 01. maj (sveopšte roštiljanje) i Đurđevdan (06.05, sve popularni mrsni verski praznik).

I ostaje da vidimo kako će se sve odvijati, koje mere uvode, gde će popustiti, kakve poteze povući... a do tada:

Danas, 17.04.2020: Obezbeđen infektolog za karantinsku bolnicu u Šapcu, ministar ne odgovara

Specijaliste opšte medicine Milica Nikolić Urošević, koja je i predsednica Udruženja za zaštitu prava izabranih doktora opšte medicine Srbije, gostujući u Novom danu izjavila je da su se ovi lekari tokom pandemije koronavirusa susreli su se sa nizom problema - od nejasnih instrukcija za rad koje su izdali nadležni organi do nedostatka zaštitne opreme. Ona ističe da na dopis koje je Udruženje uputilo svim domovima zdravlja u Srbiji u kojem se traži da se rad organizuje u skladu sa preporukama Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu nikada nisu dobili odgovor. "U mnogim domovima zdravlja ambulante i dalje rade 24 sata. Čemu ako imamo policijski čas, ako se zna da na odeljenjima opšte medicine rade ljudi koji imaju dosta godina, ili hronične bolesti?", pita Nikolić Urošević. (N1, 17.04.2020.)

Inficirana demokratija

U ovoj, po treći put, drugoj ključnoj sedmici ne mogu više da razumevam poznanike, prijatelje, familiju, koja me stalno opominje kako ovo nije vreme za demokratiju. Jer, pandemija je, nevidljivi neprijatelj napada, te nije umesno da postavljam pitanja i iznosim mišljenje. Do sada sam razumela da izolacija i zabrane, raznih vrsta, izazivaju u ljudima najgore, da je strah najmoćnije oružje i blokator, ali evo sada više ne mogu. Eto neću.

Demokratija je ozbiljno obolela. Inficirana je mnogo opasnijim virusom od ovog aktuelnog. Zaključavanje svih od 17 do 5h, i starijih od 65 na 24h, predstavlja ozbiljno kršenje Ustavom garantovanog prava. Jeste, isti predviđa da se kretanje može ograničiti, ali ne ovako i ne na ovaj način.

Od starta je sve pogrešno. Pogrešno je, jer pravila uvode, postavljaju i sprovode pogrešni. Vanredno stanje uvedeno je protivzakonito, predsednik države kao potencijalni zaraženi ne sedi u nekoj izolaciji poštujući propise, epidemiolozi i ostatak, jelte, stručnjaka od "crkoh od smeha" preko "sram vas bilo novinari" dolaze do "sve ćemo vam kazati, ali postavljate neadekvatna pitanja".

Nemoguće je očekivati da narod može da se osloni na državnike koji krše zakone, koji manipulišu situacijom, koji se vode rejtingom.

Kada mi je dete bilo malo, tek je prohodala, jedna divna pedijatrijska sestra mi je kazala kako ono gleda šta i kako radim, a ne šta govorim, i na to se ugleda. Ja sam, joj kao roditelj, kao "vlasnik zakona" u njenom svetu, uzor i ono čemu ona veruje.

Nažalost, dobar deo Srbije je tek prohodao. Nažalost, u pogrešnom trenutku, za nas koji trčimo.


Sada su na naplatu došle kupljene diplome, sada se testiraju sposobnosti stečene na raznim, na frku stvorenim, kursevima određenih ministarstava...

Svi punoletni će dobiti po 100e pomoći... "Da li vi znate koje su to pare?!". E, znam, znam, nikakve, dva računa i pakovanje mesa. A tih 100e su novci građana koji su ih prvo upumpali u budžet.

Ono što mene najviše plaši je sutra, koje će sasvim sigurno doći. Kako će naš zdravstveni sistem izdržati nove bolesti, a koje će biti posledica ovog zaključavanja u kuće? Da li će država morati bankrot da proglasi? Da li imamo dovoljno psihijatara? ...

Kako će na nas uticati sve ove stihijski, a ne planski, donete odluke?

Demokratski je pitati i dobiti odgovor. Ali, demokratija boluje. Partijska diktatura je, u naletima, samo teški udarac u pleksus, a u većini atak na zdrav razum.

Sada profitiraju jedino i isključivo oni koji nastavljaju svoj rad na crno. Po pravilu su to oni najbučniji u očuvanju lika i dela predsednika države. Oni su ti koji su najveće patriote i koji se kletvi hvataju u nedostatku argumenata. Te iste patriote ne plaćaju poreze državi koju "štite" od mene. Te iste patriote tvrde da treba da se pojačaju mere, a svi do jednog propusnice obezbedili. I nisu oni krivi, kriva je Partija koja im je objasnila da je sasvim OK ukrasti, slagati, prevariti...

Lopov uvek misli da su svi lopovi, a čovek bez stava, da isti niko nema.

A znate li da kladionice rade? Rade, doduše tiketi se uplaćuju preko menjačnica. Istini na volju, ispoštovale su se mere zaštite, te između tete koja radi u istoj i klijenta nalazi se staklo, novac ide u fiokicu i nema kontakta. Tako se možda moglo svašta drugo rešiti. Ili nije baš isplativo za većinu.

A znate li da kada dobijete novac iz inostranstva isti ne možete u stranoj valuti da podignete. Kako kažu vlasnici menjačnica, a i u bankama, država im neće "obezbediti" evre koje isplate. Da ne govorim o lošem kursu i toj vrsti krađe.

Mene ne brine ta bagra, mene brinu socijalno ugroženi, žrtve nasilja, beskućnici, zdravstveni radnici, ne oni koji su politikom stigli gde jesu i ne oni sa diplomama stečenim za jedno tromesječe. Brinu me prodavačice i poljoprivrednici, stočari i radnici na gradilištima... Plaši me budućnost u ovoj državi.

I dok sedim zaključana, na nedemokratski način odlučeno, slušam savete kako da se usavršim, kako jezik strani da naučim. Eto ne mogu, jer nisam ja od tih kojima će poslušati savet partije kada treba da se piški i kada se mleko kupuje.

Ne mogu da me uvere da se virus razbudi u 17h i onda krene da luduje. Ne mogu da me uvere da znaju šta rade, jer se svakim danom dokazuje nesposobnost i nestručnost.

I dragi moji prijatelji, familijo i poznanici, da me manete vaših saveta, jer uistinu oni i nisu vaši, samo su vam ponavljani toliko puta, da ste zaboravili, paralisani strahom, da mislite svojom glavom.

Pandemijska vlast

Još jedan dan u izolaciji/karantinu. Još jedna "opuštena" sreda. Dan posle onog, u kojem su građani Srbije dobili "motivacionu" poruku epidemiologa, a u kojoj se između ostalog kaže da nas čeka italijanski i španski scenario. Još jedan corona dan. Još jedno obraćanje stručnjaka, još jedno muljanje javnosti i demostracija pokornosti državnom vrhu. Još jedno odsutsvo stručnosti u ime politike. Još jedan dan straha.

Sreda koju ćemo kao takvu, ipak, zaboraviti.

A da je ne bih zaboravila, ma koliko to teško bilo, poslagaću neke činjenice i postaviti pitanja.

Ne mirim se sa stanjem u koje nas nije uvukao isključivo virus covid19. Trenutno se više, za svoje zdravlje, plašim "pandemijske vlasti" iliti vlastodržaca koji su virus iskoristili kako bi ispunili sve svoje nedosanjane snove i lečili komplekse.


Ovde se struka dobro poigrala sa pameću ljudi, vlast sa najtananijim osećanjima građana i na koncu svi udruženo uspeli su samo kontraefekte da izazovu. Poruka, #ostanikodkuće, sve više liči na naredbu. A svaka naredba izaziva reakciju, u ovdašnjoj populaciji, inat, te umesto da je poslušaju rade suprotno. Neću ulaziti u razloge zašto je tako...

A sve je počelo šaljivo, lepršavo, gotovo, bezbrižno...

 Tanjug, 26. 2. 2020. godine
„Ne mogu da verujem da se narod koji je preživeo sankcije, bombardovanje, svakojaka maltretiranja, uplaši najsmešnijeg virusa u istoriji čovečanstva, koji na Fejsbuku postoji", rekao je dr Branimir Nestorović.

on je u istom obraćanju javnosti, ženama dao i preporuku da slobodno mogu putovati u ITALIJU, Milano, jer su "sada popusti" i da ne brinu, jer se ne mogu zaraziti njih štite hormoni.

Šaljivdžija, vragolan takoreći. 

Sedam dana kasnije, 05.03.2020, RTS je preneo vest: državljanin Egipta zaražen koronavirusom, vratio se iz Srbije preko Francuske.

Blic, 10.03.2020
"U Srbiji četiri slučaja korona virusa. Zabranjen ulazak strancima iz 5 zemalja, a naši građani koji odatle dolaze moraju u izolaciju".

Na osnovu preduzetih mera, preseo mi plan za šoping-turu, gore predloženu.

A i samom predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, koji će od tog dana početi sa dušebrižničkom, da ne kažem patatičnom predstavom. Zluradi bi kazali i da shvatio teoreme matematičke, te je sa covidom19 napravio jednu vrstu koalicije. Ta prva polovina marta ostaće upamćena kao po uvođenju jedne vrste diktature, tiranije i sve vidljivijim šupljinana sistema. Nesposobnost, neznanje, nestručnost, bahatost, egoizam, poltronstvo, kurvaluk... (dopuni niz) su reči koje su se u punom svom značenju i praktivno pokazale.

Bez da dalje navodim broj obolelih, testiranih, preminuli, navodim ono što je ovo društvo podelilo, uteralo strah u kosti, ali i izazvalo debeli inat i revolt.

15.03.2020 - uvedeno je vanredno stanje u Srbiji. 

"Predsednik Republike danas je objavio odluku o proglašenju vanrednog stanja usled opasnosti od širenja zaraze korona virusom. Zajedno sa odlukom najavio je i određene mere koje podrazumevaju uvođenje vanrednog stanja. Ove mere podrazumevaju raspuštanje škola, vrtića, fakulteta, kao i sportskih aktivnosti. Najavljena je i kazna do 3 godine zatvora za one koji prekrše odluku o izolaciji, kao i obavezan karantin za državljane Srbije koji dolaze iz inostranstva. Detalje mera koje će biti preduzete, znaćemo tek kada bude objavljena Uredba Vlade Republike Srbije koja propisuje navedene mere" - (www.otvorenavratapravosudja.rs)

Kao i stručnjak Vučić, epidemiolog Predrag Kon imao je raznolike izjave. Kao poznavalac situacije, afkors. U nastavku slika njegovih preporuka, a obavezno je da pogledate izvore. Jako je važno glasilo koje je ovo objavilo, jer su to režimski činovnici.

E onda su usledile zabrane svakojake, najpre kretanja od 20 sati do 5 ujutru, rad škola i ostalih obrazovnih institucija. Počelo se za zatvaranjem malih preduzeća. Početak policijskog časa je sa 20h, pomeren na 17h. Zanimljivo je što je u tom opštem zatezanju kretanja poslednje uvedena zabrana rada kafića i tržnih centara, jer jelte narod mora da troši pare. I dok su se nadležni gađali opravdanjima, zašto šoping centri treba da rade, epidemiolozi njaču na one koji su izašli u park.

U potpuno nespremnoj situaciji, premijerka tvrdi da je broj respiratora državna tajna, da bi predsednik svega par sati načinio, u najmanju ruku, prekršaj i izneo javnosti cifru neophodnih uređaja.

Predsednik države, kao što rekoh od početka ove histerije, urla na građane, optužujući ih za propuste, nespremnost i neznanje. Odgovornost prebacuje na birače, dok volonteri njegove stranke i dalje skupljaju kapilarne glasove, za izbore koji su trebali da se održe. Penzionerima se dostavljaju paketi sramotne sadržine, ALI jedino ako potpišu da su isti primili sa sve brojem lične karte. Nije da mu treba postotak za prelaz cenzusa.

Vučić iznosi set mera. Preti pooštravanjem slobode kretanja. Pa na pitanje kako će narod odlaziti u prodavnice, urla kako neće niko ništa kupovati. On i dalje moli penzionere da sede u kućama, kumi ih i objašnjava kako to iz ljubavi prema njima radi. Međutim, mislim se ja, šta ga briga, u ovoj državi i mrtvi glasaju.

Istovremeno se pozivaju medicinski radnici, koji su državu napustili, da se vrate, a optužuje gastose da su, prema njegovim rečima, odgovorni za porast obolelih od korone.

Otvaraju se "sabirni centri" tkz. privremene bolnice za smeštaj novozaraženih sa lakših tegobama. Svaki dan se iznose podaci o obolelim i mrtvim. Da li su tačni, vreme će pokazati.

Sada se već nadrkano svi ponašaju. Vlast preti tim kolektivnim smeštajem. Ne, ne mislim da je to za opšte dobro. Jer, ako radiš u cilju sprečavanja zaraze, onda bar jastuke opereš. Mobilišu se rezervisti kako bi radili u tim objektima. Evo prilike da ministar vojni demonstrira kakav je strateg. Ok, možete da se nasmejete.

Svaki punoletni građanin dobiće po 100 evrića, čim ova situacija prođe. Važi, eno Mlađan Dinkić umire od smeha. On je, jelte, 1000 obećavao. Ne pominje Vučić, da umesto tih famoznih 100e, recimo, otpiše račune građanima za struju, informatiku, grejanje, telefon...

Penzioneri kojima je zabranjeno da izađu na ulicu dobili su priliku da nedeljom od 4 do 7 ujutru idu u pazar. I onda se skupe tako prijatelji sa šaha u parku ispred nekog marketa, na 2 metra razdaljine, i čekaju svoju veknu leba i mleka, a eto i prilike da vide živog čoveka koji se kreće, a da nisu oni sa malih ekrana.

Tu se nameće pitanje stvaranja kolektivnog imuniteta iliti imuniteta krda. Mi ovde samo mentalitet krda imamo. Slepo se vođa prati, a lepo kažu stočari, kada se ovce razbole zove se veterinar, a ne čoban.

"Zloslutna pandemija virusa korona, koja je čini se kolonizovala celu planetu, nije uspela da uplaši vlade pojedinih država. U ovim zemljama oživeo je fenomen “kolektivni imunitet” (poznatiji kao imunitet krda). Ova mera podrazumeva situaciju u kojoj je na zarazu imuno dovoljno ljudi u populaciji jedne države, da ona tako prestane da se širi.

Oni koji podržavaju ovu metodu, tvrde da za kolektivni imunitet nije važno da li je imunitet nastao kao posledica vakcinacije ili zbog antitela ljudi koji su bolest preboleli. Važno je da su imuni. Što se infekcija novim virusom korona bude više širila, kažu, više će se ljudi oporavljati i biti imuno na buduću zarazu.

“Kada otprilike 70 odsto ljudi u populaciji stekne imunitet, izgledi za novu zarazu postaju sve manji jer je većina na virus već otporna. To nazivamo kolektivnim imunitetom”, smatra Martin Hiberd, infektolog s Londonske škole za higijenu i tropsku medicinu" (nova.rs, 29.03.2020).

I opet mislim se da je samo čoban hteo da se podvrgne tom stvaranju imuniteta.

Kinezi nam DONIRALI opremu, između ostalog i medicinske maske. Kasnije će se te maske naći u apotekama i PRODAVATI i to minimum pet puta skuplje nego što su koštale pre pandemije. Kinezi došli u Srbiju da pomognu lekarima. Predsednik države ih dočekuje na aerodromu bez zaštitne opreme, još sve cupka sav ozaren, nepridržavajući se propisanih 2 metra udaljenosti.

                                                                    (objektiv.rs)

Transfer blama koji sam doživela kada sam ovo videla se ne može opisati. Dok se dernjeka na naciju, kao razočarani roditelj na pijane tinejdžere, sam ne poštuje izrečene mere. Još i tvrdi kako ni on ni njegova deca neće nositi maske, ali će ići u kupovinu namirnica penzionerima.

Takođe, predsednik Srbije nije bio u karantinu, iako je bio u zvaničnoj poseti Mađarskoj u vreme vanrednog stanja. Okej...

Vikanje, nadrndavanje i demonstrativni odlasci, počinje da bivaju manir stručnjaka iz Kriznog štaba. Lekari koji su se do skoro staloženim tonom obraćali novinarima, sada postaju ON.

31.03.2020.
"Direktor Infektivne klinike u Beogradu dr Goran Sevanović rekao je da je ovo najgori dan za Srbiju od početka epidemije koronavirusa i da je on rezultat nepoštovanja mera i preporuka koje su davali.

“Ako nastavimo ovako bliži nam se scenario Italije i Španije. Olako smo shvatili opasnost”, istakao je Stevanović i dodao da ako se ovako nastavi ne postoji zdravstveni sistem koji će moći da kompenzuje toliki broj obolelih.

Dr Stevanović je obraćanje medijima završio rečima da mora da ide i da pomogne svojim kolegama koji su svakog dana pod maskama i skafanderima, dok epidemiolozi moraju da pokušaju da nađu kontakte svih novozaraženih"(nedeljnik.rs).

Svega šest dana ranije, 25.03. 2020. prilikom obilaska još jednog prihvatnog centra, na pitanje novinara kako komentariše predlog SzS da se penzionerima omogući da u periodu od 18 do 19 časova mogu da šetaju ulicama, Vučić je rekao:

- Molim penzionere dan ne izlaze nigde i da ne slušaju ničije predloge. Neću nijednu reč da kažem, ali ako dragi penzioneri poslušate te predloge neće nam biti dovoljni kompletno Lešće, Novo groblje, Centralno i Bežanijsko groblje, biće malo groblja da primi sve nas, ako se takvi savetu budu slušali - poručio je Vučić. (informer.rs).

Vučić preti/motiviše/kumi/moli.

Epidemiolozi menjaju svoje ponašanje.

U Srbiji je strah. Strah od nesposobne vlasti koja nije dorasla zadatku. Struka je, opet, manje važna. Ne znamo koliki je stvaran broj zaraženih, obolelih, koliko je među njima zdravstvenih radnika... Ali znamo da kučići ne mogu u večernje piškenje. Znamo i da je čovek čoveku vuk. Preti nam se, kao da nam virus nije dovoljno strašan. Oni, lekari, se bore, za nešto ili učestvuju u nečijem izmišljenom ratu. I dalje nam se poručuje #ostani kodkuće i dalje smo zatvoreni, pojedini prikovani za televizore. I dalje nam se serviraju spremljeni sinopsisi. I još je veća panika, jer to nekome jako odgovara.

Švedska vlada veruje svom narodu. Ovdašnji narod više ne veruje ni sam sebi.

Neznanje ima najviše izgovora

Pokrajinski ministar zdravlja je ovih dana u svom obraćanju, a u sklopu iznošenja uvedenih mera u borbi protiv virusa covid19, između ostalog rekao i  "daće bog"... Gospođa, koja svakodnevno izveštava javnost o novim obolelim, izlečenim, preminulim, u Vladi Srbije, nosila je ogroman, rekla bih srebrni, krst na jednoj od press konferencija, a danas je i urednik jednog informativnog portala izjavio "bogu hvala" u direktnom uključenju u jednom od prepodnevnih programa.

I sve to ne bi bilo meni zanimljivo da prvo dvoje, pobrojanih, nisu lekari. A ovaj novinar je "čovek od pera" i zaštitar slobode i prava, Ustavom garantovanih kategorija, bar bi tako trebalo da bude. Ni on mi ne bi bio interesantan, da ne radi u tkz. objektivnom glasilu.

Svo troje su povredili moja osećanja, kao građanke ove države, koja se izjašnjava kao ateista. 

Mediji sa nacionalnom frekvencijom, ali i oni koji se deklarišu kao demokratski i objektivni, sebi ovakve propuste ne bi smeli da dozvole. Takođe, to ne bi smeli da rade ni fakultetski obrazovani kadar, kojem bi znanje i nauka trebalo da budu ispred intimnih uverenja.

Neću se baviti ličnim verovanjima, jer to je stvar pojedinca. Svako ima prava da veruje u šta hoće, Zubić vilu, jednoroge, vanzemaljce ili boga. Ono što nema prava je da u zvanične izjave, o problemu u kojem jesmo, uvodi intimne zahvalnosti, očekivanja ili pak obeležja, koja naukom nisu potvrđena.

Od boga izlečenje ili ne, mogu, vernici očekivati, a mi ostali od struke i nauke.

Analogno tome, meni se otvorilo pitanje: zašto ljudi završavaju silne fakultete, godine utroše na specijalizacije i živote u pronalascima lekova, ako će na kraju rešenje imati onaj kojeg videla nisam. Zar onda nije jeftinije, za sve - porodice, državu, zdravstvene centre, da prestanu sa finansiranjem nauke i pojedinaca, već sve da pošalju u specijalizovane škole u kojima se religija uči, pa se sutra svi pored kreveta pacijenata lepo mole za ozdravljenje. Jer ovako mu dođe, da su ti, pojedini, sluge nevidljivom šefu, od čije volje zavisi ko će i koliko poživeti. Šta se onda ljudi trpaju u priču, otvaraju laboratorije, igraju epruvetama...

Meni je sve to ozbiljna zajebancija i silovanje zdrave pameti.

Neki lik tamo iza sedam gora, preko sedam mora i sedam oblaka, u zavisnosti od raspoloženja, odlučuje ko će da preživi neko sranje. Za to vreme, neke čikice i tetice u belim mantilima, koji su se zarekli da će brinuti i čuvati živote pripadnika svoje vrste, ustvari samo trčkaju tamo amo bez ikakve odgovornosti i funkcije. Njihovo je da vlaže sasušena usta čoveku čiji život isisava neko tamo, bar meni, vrlo nevidljiv.

Ne verujem ja u Deda Mraza, ali ako moram da biram izabraću jednoroge. Za njih se ne vezuju bes, greh, ljutnja, strašni sud....

No, ne mogu da prihvatim da je nešto "božija volja", ako nam se obrate učeni objašnjavajući šta treba ili ne treba da činimo, a mi poslušamo ili ne. Onda mu to dođe kao naša volja. Mi lično biramo kako ćemo ponašati, šta ćemo reći ili uraditi. Da li su onda ti ljudi pojedini, ustvari bogovi, da li se njima zahvaljujemo i u njihovu čast metalna obeležja nosimo, jer su nas upozorili, obavestili ili pak informisali?

Ne mogu da prihvatim i da akademski građani ove zemlje sebi dozvole izjave kojima spiraju ličnu i stručnu odgovornost, istu prebacujući na onog kojeg literatura zabeležila nije.

Lekari u svom životu pročitaju na tone ispisanih hartija, studija, naučnih radova, tačno znaju u kojem dobu čovek ima 206, a kada 350 kostiju, dok ovi iz specijalnih škola veruju u ono što kriju korice samo jedne knjige.

Nije li to malo, hm, čudno, najblaže rečeno?

Opet, ako i nije, a zašto se bolesni turaju po bolnicama, zašto se ne slažu u porte bogomolja, pa se onda ovi specijalci molitvama pobrinu da isti budu izlečeni? Videh neki dan objašnjenje i da lapanje iz iste kašike, ako je nekakav sveti obred, u ovom slučaju, pričest, nije opasan po zdravlje ljudi, kažu poznavaoci one jedne gore pomenute knjige.

Nasuprot njima, poznavaoci virusa, bakterija, mikroba... kažu da jeste.

I dok se učen svet boji i zahvaljuje onome, koji je samo izgovor za ljudsku glupost, nestručnost i neznanje, ja ću jednoroge da zamolim da isprde jedno tri duge, kako bi u svom ovom sranju videla nešto lepo.

Podsetiću vas da je vlast u Bugarskoj, državi sa vrlo bogojažljivim narodom, još 2009. počela sa primenom propisa koji nalaže da vernici moraju da izdvoje jedan posto godišnjeg prihoda za finansiranje verskih zajednica. Ovim "porezom na veru", kako javlja Verska informativna agencija VIA, zamenjuje se dotadašnje izdržavanje verskih zajednica iz državnog budžeta. Oni koji se deklarišu kao ateisti, ne moraju da plaćaju ovaj doprinos, oni plaćaju porez kojim se pomaže Bugarska akademija nauka, kao i univerziteti na kojima se ne izučava teologija. (Večernje novosti, 05.04.2009).

Verujte u šta hoćete, samo me nemojte vređati i maltretirati.

Ako ste lekari lečite stečenim znanjem i strukom, manite se nevidljivih sila. Ako ste novinar pišite ono što vidite, prenosite ono što čujete, proverite kazano, ne interesuju mene vaše dvojbe u lobanjama i lična uverenja, to ostavite za vaše ukućane.

Životić

Iskustva nas definišu, situacije određuju ponašanja, a osećanja nas otkrivaju...

Pre 12 godina sam bila uverena da znam kako će mi život izgledati, činili su mi se jasni strahovi, koje moram da pobedim, bila sam uverena da od mene zavisi većina stvari.

Tog 26. marta 2008. oko 3 sata ujutru otišla sam u porodilište. Opremljena, torbom sa svim onim stvarima, koje su neophodne posle porođaja, u svoj svojoj veličini, a bilo me je, i sa nadom da ću izdržati sav bol nakon kojeg ću videti ono što mi se u trbuhu razvijalo devet meseci pre toga, stigla sam na "to čarobno mesto" gde "postaješ majka".

Neću pisati o iskustvima u tom "čarobnom" zdanju, odnosu dežurnih lekara, samo ću reći da je dobro što sam medicinsku školu završila i što su mi prijateljice tu noć i dan radile.

Tog 26. marta u 11.35 u ruke sam dobila "nadrndani" zamotuljak. Rodila sam sina. Bebca, koji je rešio da odmah pokaže koliko je majkin. Sićušan, namrgođen, jer se i on trudio pa i umorio, vikao je koliko je umeo. Životić u mojim rukama!

Gledasmo se vrlo čudno, znamo se, ali smo nekako drugačiji jedno drugome. Nismo se tako, valjda, zamišljali. Možda se uopšte nismo zamišljali, jer smo imali preča posla u periodu iza nas. Čudan je taj naš prvi kontakt bio. Sećam se da sam ga gledala kao da mi je data skica svemirskog broda, a na osnovu koje ja isti treba da napravim. Naravno, od materijala koje ne poznajem i uz pomoć alata koje ne znam da koristim.

Životić!

Odgovornost!

Kako bih bila sigurna da ću razumeti šta od mene očekuje, spavao je na meni, živeo je na meni. Nosala sam najvrednije moje sa dubokim strahopoštovanjem. A on je, kao pravi carević, plakao, razvijajući, jelte, pluća, svako malo. Nije voleo da preteriva u klopi, pa je preferirao više manjih obroka. Toliko često da u pojedinim danima nisam ni brojala podoje. Rastao je, menjao se vidno.

Ja sam odrastala u tom periodu, menjala lične percepcije, doživljaje, prioritete... Neverovatno kojom brzinom sam promenila fokuse, interesovanja i potrebe. Taj životić je moj tog 26. marta zauvek promenio.

I nikada neću znati da li sam uradila sve što sam mogla, nikada neću saznati kakva bih majka dečaku bila, ostala sam uskraćena za sve ijednu svećicu na torti. Danas bi brojali 12. Moj sin je živeo svega mesec dana. Životić je ugasila stafilokoka.

I svakog marta se isto pitam. Svakog. tog, 26. ne znam šta treba da osećam. Ono što jedino znam da mi je od tog datuma plan za život dobio nove prioritete.

I danas, u ovom vremenu nevidljive pretnje, sa svojom ćerkom, koju sam rodila godinu ipo kasnije, znam jedino da nemam nerava za ljudska proseravanja, lažne moralizme, izgovore i licemerja.

Svako iskustvo me definiše. Danas mi je posebno drugačije. U gradu, u kojem je policijski čas uveden od 17h, osluškujem tišinu i preispitujem se. Odzvanjaju ista pitanja, muče isti strahovi i pomalo me izdaje snaga, a ona mi je jako potrebna, za sve ono što sutra nosi.

Danas je trebalo da bude srećan dan, kao pre 12 godina....

Danas ću popiti rakijicu u ime svih životića!

Uzdravlje!

Čuvanje živaca i društvena odgovornost

Covid19 neće uništiti rakija, beli luk ili slaninica. Ali, konzumiranjem belog luka ljude ćemo sasvim sigurno držati na odstojanju, rakijom umiriti nerve, a slaninica je, uz jaja, za doručak prava gozba. Da, da sve ovo je za one koji nemaju probleme sa pritiskom, holesterolom, jednorozima i crnim silama Mrtvog mora.

I neću više o stanju/situaciji. Predložiću vam šta možete sami ili sa decom raditi. Sitnice su ovim vremenima najvažnije. Nervi čitavi i zdrav razum je ono što može da, najpre, spasi nas same, a odmah zatim i sve oko nas. Budimo društveno odgovorni, solidarni i pre svega, disciplinovani kako sutra ne bi snosili posledice zbog nerazmišljanja.

U cilju spašavanja sopstvenog razuma preuredila sam terasu. Taj prostor, od 2m x1,5m biće nam u narednom periodu dvorište/ulica/priroda. Nas dve, rešismo da recikliramo i da iskoristimo za ovaj proces ono što imamo.

Potrebno za radove:

1. četke
2. bela beton boja
3. malo akrilnih boja; voštane boje
4. salvete (neki lep motiv) za salvet tehniku
5. lepak za drvo
6. iznošena garderoba
7. igla, konac, makaze
8. pištolj za topljenje plastike i patrone
9. konzerve/čaše...

 vrata ostave, metalna, braon

 "prva ruka" beton bojom.

Beton boju sam pomešala sa lepkom i malo razredila vodom. Nisam email farbu koristila, jer je ovo podstanarski stan i ne znam da li bi se vlasnik bunio zbog moje intervencije. Ovako istu može lakše ukloniti, ako bude hteo, kada mi napustimo stan.

posle, ukupno, tri sloja bele boje, voštanim bojama smo oslikali vrata.

pomoćna stolica na terasi, kombinacija metala i veštačke kože.

dobro sam je oribala i sedalno mesto presvukla tkaninom (moje stare letnje pantalone, od neke super sintetike).

stolić istrošen i hrapav (gornja ploča je od onih OSB ploča, pa je pomalo i ružan ;) )

 i on je obojen belom beton bojom. S tim što u ovom slučaju nisam koristila i lepak, jer je površina neravna pa se boja lepo "uhvatila" za istu.

 drugi sloj...

i konzervu od nes kafe sam najpre belom prefla (2x) i onda uradila klasičnu salvet tehniku. Buduću ukrasnu saksiju sam i zelenom akrilnom obojila. Na kraju prelakirala bezbojnim lakom.

stolica 1: ona je dobila nove sedalice. Sva tri jastučeta su urađena od stare garderobe, naravno, i napunjena su iznošenom odećom.

 stolica 2: ona je presvučena malom mi haljinom, a jastuče je od druge (takođe je napunjeno malom nam odećom)
 spremno

 
kamenčići islikani i zalepljeni na prostirku koja je ostala bez zilion tih štapića. Sada krasi saksiju sa čuvarkućama. Ima smisla ;)